Велизар
Из пројекта Википедија
Велизар (грч: Βελισαριος, лат: Belisarius, рођ. између 500. и 505. год.- умро 565. год.) био је истакнути војсковођа источноримског (византијског) цара Јустинијана I који је, углавном успешно, водио ратове против Персијанаца на источној граници Царства, против Вандала у Африци и Острогота у Италији.
Садржај |
[уреди] Почеци војничке каријере
Велизар је био нешто млађи од Јустинијана, али нам прецизна разлика у годинама између цара и његовог највећег војсковође није позната. Може се само претпоставити да је рођен између 500. и 505. године. Место Велизаровог рођења нам је ипак забележено. У питању је било село Германија у Доњој Мезији (данас село Сапаревска Бања у западној Бугарској у близини Ћустендила/Велбужда). Судећи по имену, Велизар је припадао романизованом слоју становништва Балкана, можда је био пореклом Трачанин или чак Гот. Није познато када је ступио у војну службу нити када је дошао у Константинопољ. По изворима, Велизар је био висок и наочит и као такав је привукао пажњу врховног заповедника римске војске и царевог сестрића Јустинијана. Вероватно га је Јустинијан примио у своју гарду и већ 526. године му је поверио команду над војском која је послата у Персију. Два римска похода из 526. године, који су имали карактер пљачкашких упада, били су усмерени против персијских делова Јерменије. Кампања, у којој је Велизар поделио команду са Ситом, још једним војсковођом трачког порекла, показала се само полууспешном. У сваком случају, могуће је да је Јустинијан, у то време прави владар Царства уместо свог времешног ујака Јустина I, намеравао да изврши просту демонстрацију силе уместо отпочињања озбиљнијег сукоба са моћним источним суседом.
[уреди] Рат са Персијом и “Ника”
Јустинијан је званично постао цар 1. августа 527. године. Нови цар је, као прави римски август сматрао за своју обавезу да обнови моћ Царства на западу где су сада варвари држали под својом влашћу некадашње римске територије. Међутим, прва Јустинијанова брига била је постизање споразума са Сасанидском Персијом. Цар је недуго по преузимању престола именовао Велизара за заповедника римске војске у Месопотамији (dux Mesopotamiae). У време трајања преговора 527. године Велизар је по царевом наређењу утврдио границу и када је рат отпочео у пролеће 528. војсковођа је успешно одбранио град Дару од бројчано надмоћнијих Персијанаца. По први пут, после дужег времена, забележио је историчар Прокопије из Цезареје, Римљани су успели да поразе тако бројну персијску војску. Наредне 528. године, Персијанци су натерани у повлачење и Велизар им је, на наваљивање својих официра, наметнуо битку код Калиника на Еуфрату. Када су Персијанци пробили римски војни ред, Велизар је наредио својим официрима да сјашу и заједно са њима се лично умешао у битку и спасао Римљане потпуног пораза. Велизар, врховни заповедник римске војске на Истоку (magister militum per Orientem) је 530. још једном поразио персијску војску, али је до почетка одлучнијих мировних преговора дошло тек када је персијски краљ Кавад I умро. Јустинијан је са новим шахом Хозројем I склопио Вечни мир у септембру 532. године по цену високог годишњег данка. Мир са Персијом је скупо плаћен, али је цар и поред тога сматрао да мора уложити у опоравак источних провинција погођених серијом земљотреса 528-30. и у изградњу и улепшавање Цариграда. Заоштравање пореске политике изазвало је нереде у престоници из којих су се изродили сукоби дема Плавих и Зелених. Противмере царских власти изазвале су дотад незабележено побуну познату под именом “ Ника “ (13.-18. јануара 532.) у току које су здружени Плави и Зелени заузели важне положаје у Цариграду и за цара извикали Ипатија, сестрића Анастасија I. По царевом допуштењу, Велизар је са групом себи лојалних херулских најамника упао на хиподром и покушао да зароби Ипатија који је седео на трону у царској ложи. Пошто су се царски гардисти око Ипатија супроставили, Велизар је наредио повлаљење да не би рескирао сукоб са гардом. Јустинијан је након ове акције био скрхкан, али му је храброст повратила срчана и упорна супруга Теодора. Велизар, овога пута уз помоћ восковође Мунда, је осмислио стратегију за дефинитивни обрачун са побуњеницима. Малобројна, али добро увежбана војска германских најамника, предвођена Велизаром и Мундом, упала је са две стране на хиподром и навалила на окупљене. Рачуна се да је само тог дана убијено око 30.000 побуњених Цариграђана без обзира на године и пол. Јустинијанов трон је осигуран, као и Велизаров положај.
[уреди] Освајање Африке
Нешто пре побуне, Јустинијан је оженио Велизара Антонином, добром пријатељицом царице Теодоре. Две жене су делиле не само пријатељство, већ и сличну животну судбину. Антонина је била петнаестак година старија од свог већ другог супруга и у брак са Велизаром је довела и сина Фотија и бар једну кћер. Заједно су имали само једно дете, ћерку Јовану (Ioannina). По наводима Прокопија, који се дубоко дивио Велизаровим људским и војничким квалитетима, Антонина је била доминантна у односу на њеног мужа слабе воље.
Најзад, Јустинијан је после свих недаћа имао нови задатак за Велизара-поход на Вандалску краљевину у Африци. Римски савезник Хилдерих је свргнут са престола, а нови краљ Вандала постао Гелимер. Цар је добио легитимни повод за објаву рата. На подстрек царских посланика, извесни Года, намесник Сардиније подигао је побуну против Гелимера. Пошто је највећи део вандалске флоте отпловио на Сардинију, крајем јуна 533. око 500 римских бродова је испловила из Цариграда. Велизару је поверена команда над малобројном и шареноликом војском коју су чинили Римљани, разнородни варварски најамници и неколико хиљада букелара (bucellarii), ратника у личној служби Велизара. Римљани су изненадили Вандале и дискретно се искрцали у близини данашњег Суса. На вест о искрцавању, Гелимер је неразборито погубио Хилдериха и сковао план да римску војску, која се није удаљавала од приморја, укљешти између три вандалске. Овај план се изјаловио пошто је Велизар поразио једну по једну и најзад 13. септембра 533. недалеко од Картагине (на десетој миљи од града, одатле битка Ad Decium) је нанео тежак пораз Вандалима. Гелимер је побегао у пустиње источно од Картагине, док је Велизар тријумфално ушао у град 15. септембра. Међутим, Гелимер је у току зиме привукао на своју страну берберска племена и пресекао је картагински аквадукт, тако да је половином децембра Велизар принудио вандалског краља на још једну отворену битку. На тридесетак миља (око 45 км) од Карагине (битка код Ad Tricamarum) Велизар је извео силовити напад коњицом и заузео вандалски табор, док се вандалска војска разбежала. Гелимер је нашао уточиште међу Берберима у планинама јужне Нумидије, док је Велизар без отпора ушао у Хипон и заробио краљевску ризницу. Затим су римски војници послати да заузму Сардинију, Корзику, Балеарска острва и стратешки важне градове дуж обале све до Сеуте. Крајем марта 534. и Гелимер се предао победнику, а у лето исте године Велизар је запловио пут Цариграда са богатим пленом и угледним заробљеницима. Африка је остављена под управом способног војсковође Соломона.
Велизар је у Цариград донео огроман плен међу којим је било и блага које су Вандали однелио из Рима 455. године. Због великог војног успеха, који је готово неочекивано остварен, цар му је одобрио тријумф тако да је Велизар био први војсковођа коме је указана ова част, а који није био из царске породице, још од 19. год. пре Хр. и Августовог војсковође Луција Корнелија Балба. Врхунац тријумфа била је парада на хиподрому у Константинопољу на којој је Гелимер ритуално лишен краљевских инсигнија и натеран на проскинезу пред царским паром. Након ове прославе, Велизар је 1. јануара 535. проглашен за конзула а његову инаугурацију су такође пратиле велике свечаности.
[уреди] Готски рат (535.-540.)
Прилике у Италији биле су компликованије од оних у Африци, али су имале и сличности донекле: легитимни владар, у овом случају краљица Амаласвинта, ћерка краља Теодориха Великог, била је пријатељ и савезник Царства. У новембру 534. да би утврдила своју позицију прогласила је свог рођака Теодата за савладара, али је нови краљ пришао краљициним непријатељима и збацио је. Јустинијан се сада умешао и запретио оружјем у случају да се Амаласвинти не омогући повратак на власт. Када су стигле вести да је краљица убијена у тамници, Јустинијан је послао војсковођу Мунда у Далмацију, а Велизара на Сицилију чиме је отпочео Готски рат (535.-552.).
Велизар је стигао на Сицилију са маленом војском од неких 10 000 војника. Острво му је ипак пало у руке без борбе. Међутим, у Картагини је избила побуна неисплаћених римских војника и једино је Велизарова посета умирила побуњенике. Велики војсковођа се затим вратио на Сицилију али је због сличних проблема морао да одложи поход на јужну Италију за лето 536. године. Када се најзад искрцао на Апенинско полуоство, читава јужна Италија му се предала. Први озбиљнији отпор пружио је Напуљ, али је после неколико недеља опсаде Велизар заузео град и казнио смрћу припаднике готске странке града. У међувремену готска војска је збацила неодлучног Теодата и извикала за краља Витигеса који се одмах повукао северно од Рима. После преговора са папом Силверијем Велизар је 9. децембра 536. године ушао у Вечни град. Одмах по уласку у град, Велизар је почео припреме за дугу опсаду правилно процењујући да ће Готи ускоро навалити. Витигес је убрѕо подвргао Рим опсади која је потрајала преко годину дана (јануар 537.-март 538.). Током овог тешког периода вођено је укупно 69 мањих борби. Сам Велизар је предузимао све: обилазио зидине, водио испаде из града, организовао грађане Рима у радне групе и сопственим примером храбрио својих 5000 војника који су били вишеструку бројчано надјачани. Одбрана Рима сматра се данас највећим Велизаревим војним подухватом. Поред тога, Велизар је због опужби због сарадње са Готима у марту 537. морао да смени Силверија и замени га Вигилијем који је био више по вољи монофизитским погледима царице Теодоре.
У лето и јесен најзад је пристигло појачање са Истока, а на челу војске и војсковође, попут евнуха Нарзеса, које су унеле раздор у византијску команду. Док је Велизар послао малени гарнизон који је успешно заузео Милан, Нарзес се супроставио акцији да се сада римски Милан спасе готске опсаде.Када је град пао у руке Гота и њихових франачких савезника у марту 539. не само што су побијени византијски војници већ и цела градска популација. Згрожени цар је опозвао Нарзеса и поново је врховни ауторитет Велизара био неоспоран. Он је опрезно заузео средњу Италију утврђење по утврђење и у јесен 539. опсео је готску престоницу Равену. Међутим, све немоћнији Витигес је био у контакту са другим великим непријатељем Византије, персијским краљем Хозројем I. Пошто се шах почео припремати за рат, Јустинијан је наредио Велизару да склопи што повољнији споразум са Остроготима који су по његовој замисли требали да се повуку северно од реке По. Готи су затражили да споразум потпише и Велизар, што је он одбио. Најзад, Готи су тајно понудили Велизару да га прогласе за западноримског цара и на тај начин и сачувају своју самосталност и окончају рат. Велизар, потпуно лојалан Јустинијану, али ништа мање решен да уђе у Равену је прихватио понуду тајећи је и од својих најближих сарадника. У мају 540. Римљани су ушли у Равену, Велизар је заробио Витигеса и готске великаше, као и Теодорихову ризницу, и објавио да Остроготско краљевство више не постоји. Пошто је у марту 540. године Хозроје I погазио Вечни мир и упао у римску Месопотамију, Велизар је одмах по паду Равене позван у Цариград.
[уреди] На силазној путањи
У јуну 540. Хозроје је заузео и страховито опљачкао и разорио Антиохију, а у пролеће наредне године Персијанци су заузели Лазику и тиме отворили дугу жељени излаз на Црно море. У исто време са делом војске из Италије Велизар је стигао на Исток и после првих борби у лето 541. повукао се на римску територију. Узроке треба тражити и у несрећним породичним приликама. Наиме, пошто није имао рођеног сина, Велизар је адоптирао извесног Теодосија који је пак, још у време похода против Вандала постао Антонинин љубавник. У лето 541. Фотије, Антонинин син из једне од њених претходних веза, обећао је свом поочиму да ће се побринути за Теодосија. У исто време, Антонина, коју је њен разочарани супруг оставио у Цариграду, је објавила да долази да му се, као и дотада, придружи током војног похода. Велизарово повлачење било је једним делом и његов акт револта против политички моћне неверне супруге. Чим се састао са Антонином моментално ју је ставио под стражу, док је Фотије заточио Теодосија у једној тврђави Киликије. Међутим, тада се у породичну драму умешала царица Теодора тако да је Теодосије ослобођен док је Фотије после тортуре провео три године у тамницама царичине тајне полиције. Велизар је опозван у Цариград где је практично натеран током зиме да се помири са Антонином.
Читава 541. година показала се врло тешком за Царство: Балкан све до Коринта су опустошили Бугари, Остроготи су за новог краља изабрали способног Баудилу (познатији као Тотила у грчким изворима) и најзад у Египту се појавила бубонска куга које ће довести до пандемије широм цивилизованог света. У пролеће 542. Велизар је поново ратовао против Персијанаца али је појава епидемије, опасне по обе стране, прекинула непријатељства у лето исте године. Док је Тотила очистио северну и средњу Италију од византијских гарнизона, куга се у мају појавила у Константинопољу и и сам цар се разболео. Врховна власт је незванично прешла у Теодорине руке, а висика политика се поново умешала у Велизарову судбину. Пошто је питање наслеђа престола било отворено, до Теодоре је стигао глас да су Велизар и Буз, главне војсковође на Истоку, изјавили да неће прихватити цара који би био именован у престоници. Обојица су недуго затим опозвани. Буз је смењен и утамничен, а Велизару је одузет велики део имовине и његови букелари су распуштени. Велизару је отворено наговештено да свакога тренутка може да очекује атентаторе. У јесен 542. Јустинијан се ипак опоравио, а 543. Велизар је најпосле амнестиран због својих наводних греха. Теодора му је пакосно ставила до знања да је остао у животу само захваљујући молбама Антонине.
Велизар је најзад 544. упућен у Италију, али овога пута са маленом војском коју су чинили Трачани које је окупио о сопственом трошку и са недовољно новца. Пошто се искрцао у Равени у Италији је затекао катастрофално стање: Тотила је већ заузео Напуљ, неисплаћени одреди су бежали на готску страну а чак су и војници са Балкана почели да дезертирају пошто су њихови крајеви сада редовно пустошени од стране Бугара. Крајем 545. Тотила је опсео Рим, а Велизар у лето 546. није успео да са око 200 лађа Тибром уђе у Вечни град са појачањем и резервама намерница. Тотила је тако 17. децембра 546. ушао у Рим чиме је престижу Царства задат тежак ударац. Велизар је са друге стране био неуморан и није дозволио Готима да се консолидују већ је у априлу 547. поново заузео Рим. Међутим, прилике у Италији су биле тешке по византијску војску, Велизар се једино могао посветити одбрани града праћен сталним несташицама новца и хране. Једини начин да на цариградском двору хитно скрене пажњу на своје тешкоће био је да пошаље Антонину царици Теодори. И пре него што је Антонина стигла, Теодора је 28. јуна 548. преминула од рака. Пошто се ништа није могло учинити, Велизарова жеља да буде повучен је испуњена. Почетком 549. године Велизар је по други и последњи пут напустио Италију.
[уреди] Лагани залазак
По повратку у Цариград, Велизар се трајно населио у престоници. Цар га је поново поставио за врховног заповедника Истока а нешто пре 551. и за команданта гарде протектора (comes protectorum). Јустинијану је преостало свега неколико сарадника из првих, успешнијих година владе, пре свих верни Велизар. Јустинијан га је чврсто држао уз себе и није га више слао на далека бојишта. У периоду између 551. и 553. Јустинијан је у неколико наврата слао Велизара на челу делегације која је требала да убеди папу Вигилија, који је боравио у Константинопољу, да се појави на Петом васељенском сабору. Међутим, Велизар је ипак остао пре војник него дипломата. У марту 559. Котригурски Хуни су прешли залеђени Дунав и опустошили Тракију све до Цариграда. Највећи део варвара сручио се на околину Константиновог града и утаборио на неких 25км далеко. Јустинијан, тада већ стар 77 година, морао је одговори на овај изазов. Стари Велизар је окупио малену војску од свега 300 искусних ратника уз бројне наоружане грађане престонице и избегле трачке сељаке. Тако сакупљеној војсци Велизарово искуство је донело победу. Велизар је из далека пратио Хуне и разним лукавствима им наметнуо представу о већој бројности његове војске. Најзад, када је 2000 хунских коњаника пошло на царску војску, Велизар је Хуне ухватио у замку, где им њихова бројност није могла помоћи, и затим им је нанео огромне губитке. Док је припремао гоњење остатака варварске војске из Цариграда је стигло наређење да се повуче. Велизар је невољно извршио наређење, само да би омогућио Јустинијану да по први и последњи пут лично поведе војску на непријатеље. Цар је без борбе поткупио вођу Хуна, Заверхана, и затим је 11. августа у тријумфу ујахао у Цариград. Али Јустинијаново доба је пролазило а како је питање наслеђа престола било отворено у његовој околини су се плеле честе завере. У јесен 562. откривена је завера против царевог живота коју је сковало неколико официра из Велизарове свите. После тортуре, официри су признали да је на челу уроте сам Велизар. У току вечери 5. децембра 562. Велизар је позван у двор и царско веће га је осудило на кућни притвор. Пресуду је примио мирно, али даљих доказа против њега није било и у јулу 563. су му враћена сва пређашња достојанства. Велизар је преминуо у марту 565. у Цариграду, неколико месеци пре смрти његовог господара Јустинијана (умро 14. новембра).
Велизар је по опису свог пријатеља Прокопија био привлачне спољашности, срдачног понашања и благог карактера. Као војсковођа био је примеран и повремено строг старешина. Током својих похода штитио је цивилно становништво од војника, а војнике са друге стране није излагао непотребним ризицима. Прокопије тврди да је у свакој ситуацији налазио најповољније речење и да га је паника ухватила само једном када је 546. у околини Рима дочуо гласине да су му Готи заробили супругу. Антонини је и поред свега остао веран и она је на њега вршила велики утицај. Још пре поласка у Африку Велизар је важио за пребогатог човека. Само захваљујући својим средствима у Италији је имао у личној служби 7000 најпробранијих букелара. У Риму је касније кружио афоризам да су Остроготску краљевину срушили чланови домаћинства само једног човека. Слава и богатство донели су Велизару и бројне непријатеље, пре свих моћну царицу Теодору. Готово до самог краја живота Велизар је морао да се правда пред Јустинијаном и трпи сталне обрте среће. Византијски песник Јован Цецес забележио је у 12. веку легенду по којој је Јустинијан ослепео Велизара и свео га на просјака који је лутао цариградским улицама. Када је царству запретила опасност, Велизар је помилован. Иако делимично одражава историјску истину, легенда је касније постала инспирација бројним уметничким делима. Историјски Велизар свакако спада међу највеће војсковође у историји.
