Лазар Дамјановић
Из пројекта Википедија
ДАМЈАНОВИЋ ЛАЗАР, национални радник.
Завршио је гимназију на Цетињу, у Нишу и Београду, а правни факултет у Београду, гдје је 1906 дипломирао. 1903 учествовао је у мартовским демонстрацијама, био је један од главних оснивача Клуба ђака из Црне Горе, а 1904 Клуба црногорских студената. Д. је у то вријеме радио и на оснивању заједничког студентског клуба и сарађивао је у листу Ослобођење, преко којег је износио тешко стање у Црној Гори. Као потписник Ријечи, у којој су црногорски студенти изнијели своје слободоумне назоре како у погледу унутрашњих прилика у Црној Гори, тако и у погледу уједињења са Србијом, Д. је (1906) заједно са својим друговима, оптужен на цетињском суду као велеиздајник. Д. је дошао пред су и дао тако храбру и темељиту изјаву, да је процес против омладине морао бити обустављен. Али је Д. тиме навукао на себе толику мржњу званичних кругова, да није могао добити посао у Црној Гори. Када је 1907 започело хапшење после бомбашке афере, војска је опколила његову кућу, али је он успио да умакне из Црне Горе у Србију. Цетињски суд га је у одсуству осудио на десет година робије и због тога је остао у емиграцији до 1913. У Београду је био практикант, па чак и радник у монополској управи и фабрици шећера, но и у таквим околностима неуморно је радио и вриједио је као најбољи и најпоузданији информатор о приликама у Црној Гори. 1913, послије амнестије емиграната, Д. се вратио у Црну Гору и посветио се новинарству и омладинском раду. Послије капитулације Црне Горе Аустријанци су га интернирали. Послије слома Аустро-Угарске Д. је изабран за посланика Велике Народне Скупштине у Подгорици. Као њезин потпредсједник одржао је знаменит говор, послије кога је Скупштина једногласна одлучила, да се свргне династија Петровића и Црна Гора уједини са Србијом. Дамјановић је изабран за члана Извршног Народног Одбора, који је имао да управља Црном Гором, док влада у Београду не организује власт. Дамјановићу је било повјерено организовање правосуђа и исхране Црне Горе. Тада је завео да предсједници и судије великог суда у Подгорици и окружних судова морају бити правници, док су дотле могли бити и нешколовани људи. Исхрану је организовао тако, да за вријеме његовог дјеловања у Црној Гори није била оскудице у храни. Уочи божичне побуне 1918 Д. се затекао на Цетињу. Опсједнут од бунтовника знао је да одржи дух међу омладинским четама, које су браниле српско јединство. Послије тога је изабран за посланика у Привременом Народном Представништву у Београду. Д. је неуморно радио на санирању прилика у Црној Гори и на сузбијању акције агената краља Николе и црногорских избјеглица у Италији. Када је Привремено Народно Представништво завршило рад, он се повукао из политике и, одбијајући понуђене више положаје и пензију, које му је Народна Скупштина признала, узео је мјесто судије окружног суда на Цетињу. Писао је стручне чланке о школама и путевима у Црној Гори.
Литература:
- Народна енциклопедија (1927 г.)
