Милутин Миланковић

Из пројекта Википедија

Милутин Миланковић
Портрет урадио Паја Јовановић 1943.
рођен:	28. мај, 1879. Даљ, Аустријско Царство
преминуо:	12. децембар, 1958. Београд, СФР Југославија

Милутин Миланковић (1879. - 1958.), српски геофизичар, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.

[уреди] Почетак

Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустро-Угарска, данас Хрватска). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална мeханика, механика небеских тела, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.

[уреди] Живот

Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковићa у Несидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интрниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Југославенске aкадемије наука и уметности у Паризу, под насловом Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима). Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је велики метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wladimir Köppen) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Alfred Wegener), представио криву у свом раду, под насловом Climates of the geological past. После ових првих признања, Миланковић је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Handbuch der Klimatologie), а друга је била приручник из геофизике (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). За њу је написао увод Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. Овде је теорија планетарних климата даље развијена са посебним подацима о Земљи.

За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (James Croll). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгим (Ludwig Pilgim). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.

Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба (1941), Милутина Миланковића, насловна страна

Пред сам почетак рата у Југославији, 1941. је завршено штампање обимног и најзначајнијег дела Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба), на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дело је преведено на енглески 1969, од стране Израелског Програма за Научне Преводе, под насловом Canon of Insolation of the Ice-Age Problem.

Критике Миланковићеве теорије ледених доба почеле су ' 50 година. Критике су потекле углавном од метеоролога који су тврдили да су инсолационе промене због промена у земљиној орбити исувише мале да значајније измене климатски систем. Ипак, касних ' 60. и ' 70, истраживања седимената дубоко у морима су довела до широке потврде Миланковићевих ставова, јер је откривенa периодичност (100.000 година), која се блиско поклапала са орбиталним периодом (видети Ледено доба за више података). Научни геније Милутина Миланковића добио је несумњиво међународно призање 10. децембра 1976. године када су у часопису "Наука" (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, "Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages," Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.) објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта чији је предмет био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни. Тада је утврђено да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба. Миланковићеви радови тада су постали предмет интензивног изучавања тимова стручњака, будући да је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина.

Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом "Цикло-стратиграфија". На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета.

Као додатак научном раду, Миланковић је увек показивао велико интересовање за историјски развој науке. Написао је књигу о историји астрономије, као и две књиге за ширу читалачку публику: прва - Кроз васиону и векове говорила је о развоју астрономије, а друга, названа Кроз царство наука, се бавила развојем наука.

Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Миланковић je детаљно писао о oвом свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у "Канону осунчавања", напомињући да му није јасно зашто реформа, која је једногласно усвојена 30. маја 1923. године у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.

Миланковић је објавио и аутобиографију из три дела: Успомене, доживљаји и сазнања. Ова аутобиографија није преведена на енглески језик. Његов син, Васко Миланковић је написао биографско дело: Мој отац, Милутин Миланковић.

Године 1920. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 1924. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1925, био члан Немачке академије Натуралиста "Leopoldine" у Халеу, као и члан многих научних друштава како у земљи, тако и у иностранству.

Када су немачке окупационе власти у Другом светском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу (и подрже окупацију земље), Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.

По завршетку Другог светског рата и комунистичке револуције Суд части Београдског универзитета је процењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донео следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је "врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора". Додуше, и он је добар педагог, али "предавања једва отаљава". "По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики... Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети. Може се искористити као наставник и научник" (1. јул 1950).

Милутин Миланковић је наш најцитиранији научник (свих времена) у свету.

[уреди] Новије потврде

Величина "Миланковићевог ефекта" зависи од разлике између највећег и најмањег растојања Земље од Сунца. Године 1999. показано је да варијација изотопског састава коисеоника у седиментима на дну океана заиста следи Миланковићева предвиђања (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285, p. 564, 23 July 1999); у истој свесци на странама 503-504 објављен је 'нетехнички' коментар (Why the Ice Ages Don't Keep Time Richard A. Kerr).

Постоје и други новији радови који указују на исправност оригиналне МИланковићеве теорије: (Science, 11 June 2004, p. 1609).

[уреди] Називи

Миланковић - кратер на даљој страни Месеца 34 километра у пречнику на +22,0°ширине, -145.0°висине.
Миланковић- 118 км кратер на Марсу на 54.4N, 213.3E
1605 Миланковић - мала планета.

[уреди] Литература

Milankovitch, M. (1920). Theorie Mathematique des Phenomenes Thermiques produits par la Radiation Solaire. Gauthier-Villars Paris.
Milankovitch, M. (1930). Mathematische Klimalehre und Astronomische Theorie der Klimaschwankungen, Handbuch der Klimalogie Band 1. Teil A Borntrager Berlin.
Milankovitch, M. (1941). Kanon der Erdbestrahlungen und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem. Belgrade.
Pantic, Nikola (1998). Kanon der Erdbestrahlungen und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, New English Translation, Canon of Insolation and the Ice Age Problem. Alven Global. ISBN 86-17-06619-9.
Миланковић, Милутин (1997). Списи из историје науке. Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-05290-2.
Миланковић, Милутин (1988). Успомене, доживљаји, сазнања. Нолит. ISBN 86-19-01623-7.