Савез Совјетских Социјалистичких Република

Из пројекта Википедија

Союз Советских Социалистических Республик

(Застава) (Грб)
Државни мото: Пролетарии всех стран, соединяйтесь! (Превод: Пролетери свих земаља, уједините се!)
Званични језик	није постојао; руски de facto
Главни град	Москва
Површина  - Укупно  - % воде	прва пре распада 22.402.200 km²  ?%
Становништво  - Укупно  - Густина насељености	трећа пре распада 293.047.571 (Јул 1991.) 13,08/km2 (Јул 1991.)
Васпостављење  - Проглашена  - Призната	30. децембар 1922. 1. фебруар 1924.
Распала се:	26. децембар 1991.
Монета	Рубља
Временска зона	UTC +3 до +11
Национална химна	Интернационала (1922-1944) Химна Совјетског Савеза (1944-1991)
Интернет домен	.su
Промени садржај

Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) (руски: Сою́з Сове́тских Социалисти́ческих Респу́блик; такође познат под именом Совјетски Савез - Сове́тский Сою́з), је био држава на великом делу севера региона Евроазије која је постојала од 1922, до распада, 1991. Формирање СССР-а је била кулминација Октобарске револуције, 1917, у којој је збачен цар Николај II Романов. То је била прва социjaлистичка држава на свету, са политичком организацијом коју је дефинисала једина дозвољена политичка партија, Комунистичка партија Совјетског Савеза. Територија Совјетског Савеза је варирала, а у најскоријим временима је приближно одговарала територији позне Царске Русије, уз значајне изузетке Пољске и Финске.

Садржај 1 Историја 2 Политика 3 Спољни односи 4 Економија 5 Култура 6 Види још

[уреди] Историја

Главни чланак: Историја Совјетског Савеза.

Совјетски Савез је дошао на место Руског царства, чији је задњи монарх, цар Николај II владао до 1917. Совјетски Савез је основан у децембру 1922. као унија руске, украјинске, белоруске и транскавкаске совјетске републике, на чијем челу су биле бољшевичке партије.

Револуционарна активност у Русији је почела Децембарском буном, започетом 1825, и иако је серфдом укинут 1861, његово укидање је постигнуто под условима који су били неповољни за сељаке, и охрабрили су револуционаре. Парламент, дума, је основан 1906, али политички и социјални немири су настављени и погоршани током Првог светског рата услед војних пораза и несташице хране.

Спонтани народни устанак у Петрограду, као одговор на ратно распадање Руског благостања и морала, је кулминирао обарањем царске владе у марту 1917 (види Фебруарска револуција). Аутократија је замењена привременом владом, чије вође су намеравале да успоставе демократију у Русији и да наставе да учествују у савезничким ратним напорима. У исто време су се у земљи раширили раднички савети (совјети), како би осигурали права радничке партије. Радикални Бољшевици, под вођством Владимира Лењина, су се залагали за социјалистичку револуцију у совјетима и на улицама. Они су преузели власт у привременој влади новембра 1917. (види Октобарска револуција). Тек после дугог и крвавог Руског грађанског рата (1918. - 1921.), који се састојао и у борби владиних снага и страних трупа у разним деловима Русије, је осигуран нови комунистички режим. Миром у Риги, почетком 1921, је подељена спорна територија у Белорусији и Украјини између Пољске и Совјетске Русије.

Од својих првих година, влада Совјетског Савеза је била базирана на једнопартијској власти комуниста, како су Бољшевици себе називали од марта 1928. После необичне економске политике ратног комунизма за време грађанског рата, када је совјетска влада дозволила да одређена приватна економска активност коегзистира са национализованом индустријом током 1920-их и потпуно одузимање хране на селу је замењено порезом у храни. Дебата о будућности економије је пружила подлогу совјетским лидерима за борбу око власти након Лењинове смрти 1924. Постепеним консолидовањем свог утицаја и изоловањем ривала унутар партије, посебно лењиновог очигледнијег наследника Лава Троцког, Јосиф Стаљин је постао самостални вођа Совјетског Савеза крајем 1920-их.

Стаљин је 1928. представио први петогодишњи план за изградњу социјалистичке економије. У индустрији је држава преузела контролу над свим постојећим предузећима, и започела интензиван програм индустријализације; у пољопривреди је држава присвојила имовину сељака да би успоставила колективне фарме (види Колективизација у Совјетском Савезу). Совјетски Савез је постао велика индустријска сила; али је имплементација плана раширила беду у неким сегментима становништва. Колективизација се суочила са отпором кулака, што је резултирало огорченом борбом многих сељака против власти, глађу и можда и милионима жртава (највише процене 14,5 милиона), посебно у Украјини. Социјални преврати су настављени и средином 1930-их, кад је стаљин започео чистку у партији (види Велике чистке); из овог процеса је израсла кампања терора која је довела до егзекуције (највише процене 1 милион), затварања и протеривања (највише процене 9,5 милиона) људи (види Гулаг). Ипак, упркос овим немирима, Совјетски Савез се развио у моћну индустријску економију у годинама пре Другог светског рата.

Мада је Стаљин покушао се удружи са Немачком закључујући Споразум Рибентроп-Молотов, 1939, - 1941. је Немачка извршила инвазију на Совјетски Савез. Црвена армија је зауставила нацистичку офанзиву у Стаљинградској бици, 1943, и кренула у контраофанзиву кроз источну Европу до Берлина, натеравши Немачку да се преда 1945. (види Источни фронт (Други светски рат)). Иако је опустошен у рату, Совјетски Савез је из рата изашао као призната велика сила.

У кратком послератном периоду, Совјетски Савез је прво обновио, а онда проширио своју економију, контролисану искључиво из Москве. Совјетски Савез је консолидовао свој утицај у источној Европи, пружао помоћ комунистима у Кини, и тежио да прошири свој утицај свуда у свету. Овако активна спољна политика је била један од разлога што су ратни савезници Совјетског Савеза (САД и Уједињено Краљевство) постали његови непријатељи (види Хладни рат). Унутар Совјетског Савеза су настављене репресивне мере; изгледа да је Стаљин припремао нову чистку кад је умро, 1953.

У недостатку прихватљивог наследника, стаљинови најближи сарадници су изгласали да ће владати Совјетским Савезом заједно, мада се борба за власт одржавала иза фасаде колективног вођства. Никита Хрушчов, који је победио у борби за власт до средине 1950-их је одбацио Стаљинове мере терора и донекле олабавио репресивну контролу над партијом и народом (види Де-стаљинизација). Такође је дошло до промене курса у спољној политици, уз отопљавање односа са СФРЈ, и западом. Ипак, хрушчовљеве реформе у пољопривреди и администрацији су уопште узев биле непродуктивне. Колеге у руководству СССР-а су смениле Хрушчова 1964.

Након смене Хрушчова је уследио још један период колективног руковођења, који је трајао док се Леонид Брежњев није устоличио као доминантна фигура у СССР-у у раним 1970-им. Брежњев је председавао у периоду "примирја" у хладном рату са западом, док је у исто време градио совјетску војну силу; ово наоружавање је допринело прекиду "примирја" у касним 1970-им. Још један фактор је била Совјетска инвазија на Афганистан у децембру 1979.

После одређеног експериментисања са економским реформама средином 1960-их, совјетско руководство се вратило старим методама економске политике. Индустрија је показивала спор, али стабилан раст током 1970-их, док је пољопривредни развој наставио да заостаје. Као супротност револуционарном духу који је пратио рађање Совјетског Савеза, преовлађујуће расположење совјетског руководства у време смрти Брежњева, 1982. је била аверзија према променама.

Два развоја догађаја су доминирала у деценији која је следила: све очигледнији распад економских и политичких сртуктура Совјетског Савеза, и неуспели реформски покушаји заустављања ових процеса. Након брзих измена на власти Јурија Андропова и Константина Черненка, личности са дубоко укорењеном брежњевском традицијом, енергични Михаил Горбачов је начинио значајне промене у економији и руководству партије. Његова политика, Перестројка је покушала да промени досадашњу политику централног управљања али Горбачов није успео да исправи кључне мане совјетског система; до 1991, када је завера инсајдера у влади открила слабост горбачовљеве политичке позиције, крај Совјетског Савеза је био на видику.

25. децембра, 1991, Горбачов је дао оставку на место председника СССР-а, и предао дужност Борису Јелцину. Наредног дана, се Совјетски Савез званично распао, и до краја године су све званичне совјетске институције престале са радом.

[уреди] Политика

Главни чланак: Политика Совјетског Савеза

Влада Совјетског Савеза је управљала економијом и друштвом земље. Она је спроводила одлуке које је доносила водећа политичка институција у земљи, Комунистичка Партија Совјетског Савеза (КПСС).

У касним 1980-им, влада је имала многе карактеристике сличне западним, демократским политичким системима. На пример, устав је успостављао све органе владе и давао је грађанима серију политичких и грађанских права. Законодавно тело, Конгрес Народних Представника, и његова регуларна легислатура, Врховни совјет, је представљало начело народног суверенитета. Врховни совјет, који је имао изабраног председавајућег који је био шеф државе, је надгледао савет министара, који је деловао као извршна грана владе. Председавајући савета министара, чији избор је одобравала легислативна грана, је деловао као председник владе. Уставно базирана судска грана власти је укључивала судски систем, са врховним судом на врху, који је био одговоран за надгледање придржавања совјетског закона владиних тела. Према Совјетском уставу из 1977, влада је имала федералну структуру, допуштајући републикама одређени ауторитет над политиком спровођења и понуде учествовања националних мањина у процесу одлучивања о пословима од њиховог интереса.

У пракси, ипак, влада се доста разликовала од западњачких система. Током касних 1980-их, КПСС је обављала многе функције које су у другим земљама обављале владе. На пример, партија је одлучивала о алтернативама политике коју ће влада спроводити. Влада је само ратификовала одлуке партије, да би их учинила правно легитимним. КПСС је користила разне механизме да осигура да влада прати њену политику. Партија је користећи свој ауторитет постављала лојалне људе на руководеће позиције у влади, где су они пратили норме демократски централизам. Партијска тела су будно пратила поступке владиних министарстава, агенција и законодавних органа.

Састав совјетског устава се у многим деловима разликовао од типичних западних устава. Уопштено је описивао постојеће политичке односе, које је одређивала КПСС, а није прописивао идеалан сет политичких односа. Устав је био дугачак и детаљан, и давао је техничке спецификације за појединачне органе владе. У устав су биле укључене политичке изјаве, попут спољнополитичких циљева, а давао је и теоријску дефиницију држава у идеолошком оквиру марксизма и лењинизма. КПСС је могла да коренито измени устав, или да га изнова напише, као што је чинила више пута.

Савет министара је деловао као извршно тело владе. Његове најзначајније дужности су биле у управљању економијом. Савет је био под контролом КПСС, а председавајући - Премијер Совјетског Савеза -- је увек био члан политбироа. Савет, који је 1989. бројао преко 100 чланова, је био превелик и сувише незграпан да би деловао као јединствено извршно тело. Савет Председништва врховног совјета, сачињен од водећих економских администратора и руковођен од стране председника, је имао доминантну улогу у савету министара.

Према уставу, по амандману из 1988, највише законодавно тело у Совјетском Савезу је био Конгрес Народних Представника, који је сазван први пут у мају 1989. Главни задаци конгреса су били избор Врховног совјета, и избор председавајућег Врховног совјета, који је имао функцију шева државе. Теоретски, су Конгрес Народних Представника и Врховни совјет имали енормну законодавну моћ. Ипак, у праксу, конгрес се састао само пар пута током 1989, да би одобрио одлуке партије, савета министара и сопственог Врховног совјета. Врховни совјет, председништво врховног совјета, председавајући Врховног совјета, и савет министара су имали значајан ауторитет у прописивању закона, декрета, резолуција, и аката. Конгрес Народних Представника је имао ауторитет да ратификује ове одлуке.

Судство није било независно. Врховни суд је надгледао ниже судове, и примењивао закон, како пише у уставу, или како га интерпретира Врховни совјет. Уставни надзорни комитет је надгледао уставност закона и аката. Совјетски Савез није имао супарничку судску процедуру. По совјетском закону, који је проистекао из римског закона, тужилац је радио заједно са судијом и адвокатом одбране како би осигурали да се у грађанским и кривичним парницама сазна истина, а нису постојали адвокати за и против оптуженог.

Совјетски Савез је био федерална држава, сачињена од петнаест република спојених у теоретски добровољној унији. Серија територијалних јединица је чинила републике. Републике су такође имале јурисдикције у сврху заштите интереса националних мањина. Републике су имале своје уставе, који су заједно са све-савезним уставом, пружали теоријску поделу моћи у Совјетском Савезу. 1989, је ипак, КПСС и централнда влада задржала сав значајан ауторитет, одређујући смернице које су извршавале републичке, покрајинске, обласне, и окружне владе.

[уреди] Спољни односи

Главни чланак: Спољни односи Совјетског Савеза

На почетку Совјетски Савез није био дипломатски признат од стране већине земаља, али је до касних 1980-их имао званичне односе са већином земаља у свету. Совјетски Савез је такође прешао дугачак пут од аутсајдера у међународним организацијама и преговорима, до једног од арбитара о судбини Европе након Другог светског рата. Био је чланица Уједињених нација од оснивања, 1945, и једна од пет сталних чланица Савет безбедности УН који је миао право да стави вето на било коју резолуцију СБ (види Совјетски Савез и Уједињене Нације).

СССР је постао једна од две светске суперсиле, и на тој позицији је опстао четири деценије, одржавајући премоћ у Источној Европи (види Варшавски пакт), војну снагу, помоћ земљама у развоју, и научни развој, посебно у свемирској технологији и наоружању. Напори Совјетског Савеза да прошири свој утицај или контролу на многе државе и народе су резултирали формирањем социјалистичких држава широм света.

Совјетске републике	Независне државе
Азербејџанска ССР	Азербејџан
Белоруска ССР	Белорусија
Грузијска ССР	Грузија
Естонса ССР	Естонија
Јерменска ССР	Јерменија
Казачка ССР	Казахстан
Киргијска ССР	Киргизија
Летонска ССР	Летонија
Литванска ССР	Литванија
Молдавска ССР	Молдавија
Руска СФСР	Руска Федерација
Таџичка ССР	Таџикистан
Туркменска ССР	Туркменистан
Узбечка ССР	Узбекистан
Украјинска ССР	Украјина

[уреди] Економија

[уреди] Култура

[уреди] Види још

• Перестројка
• Совјетски закон
• Званични називи СССР-а