Стефан II Котроманић
Из пројекта Википедија
Стефан II Котроманић je босански бан у периоду 1322-1353. Четрнаести век је представљао нови период у даљњем развоју средњовековне босанске државе. То је период када Босна улази у токове балканске и европске политике и хвата залет за западноевропским државама. Бан Стјепан II Котроманић је увукао Босну у токове балканске политике, у којој је наступао као активни судионик. То је време када на угарски престо долази напуљска династија Анжувинаца чији владари Карло Роберт и Лудовик Анжувински, настоје да централизују власт у својим земљама, Далмацији и Хрватској. С друге стране, као угарски противник јавља се Венеција која је држала далматинске градове и њихово залеђе у својим рукама. Своју зону утицаја успела је да одржи захваљујући хрватској властели којом је дипломатским путем, али и оружјем, манипулисала. Тек је "Задарски мир" 1358. године отклонио Венецију из далматинских градова. На истоку, Србија се нашла у јеку борбе за престо браће Милутина и Драгутина, које је босански бан користио за ширење босанског територија. Користећи новонасталу ситуацију, бан Стјепан II је у року од неколико година успео да прошири своје територије. Босанска држава је добила Доње крајеве, Завршје (област Дувањског, Ливањског и Гламочког поља), Усору, Соли и Хум. Године 1324. бан узима титулу "господин Усоре и Соли", а 1326. године након борбе са српском властелом Бранивојевића бан својој титули придодаје и наслов "господара хумског". Освајањем Хума, долина Неретве и земљиште око њеног ушћа дошле су у руке бана, а Босна је по први пут изашла на обалу Јадранског мора и добила један од најпрометнијих трговачких путева из Приморја у унутрашњост.
У току једне деценије, бан Стјепан II је увећао територију босанске државе чиме је био завршен један важан период њеног развоја и чиме су створени услови за њен даљи развој у другој половини XIV века. Стјепан II је у то време, како је забележено на крају једне његове повеље, држао сву земљу "од Саве до мора и од Цетине до Дрине". Територија земље је удвостручена, а свој углед потврдио је 1353. удајом своје кћерке Елизабете за угарског краља Лудовика Анжувинца, једног од најистакнутијих европских владара. Успеси у проширивању државне територије, као и дуг период мира у првој половини XIV века створили су услове за унутрашњу стабилизацију државе. У ово време, тачније 1354. године, се по први пут спомиње и сталешко тело – станак "све земље Босне и Доњих Крајева и Загорја" који представља политичко тело босанске властеле.
