Франце Прешерн

Из пројекта Википедија

Франце Прешерн (словеначки: France Prešeren, 3. децембар 1800. - 8. фебруар 1849.) био је словеначки књижевник.

Прешерн је рођен 1800. год. у селу Врби, у тадашњој Аустрији. Основну школу је завршио близу свог родног места, а гимназију у Љубљани. Права је учио у Бечу, живећи оскудно. Радио је упоредо као наставник у једном васпитном заводу за племићке синове, а када је изгубио то место, јер се огрешио о строге религиозне назоре те школе, био је домаћи учитељ. По завршеним студијама Прешерн се вратио у Љубљану као доктор права. У почетку је служио бесплатно као млад чиновник у државној администрацији, потом је дао оставку и радио као адвокатски приправник у Љубљани. Касније је положио и адвокатски испит, али се његове материјалне прилике ни тада нису побољшале. Судбина никада није била наклоњена овоме великом песнику: живео је у беди до краја живота. Напаћен и разочаран, умро је 1849. године у Крању.

Прешерн је у животу имао једног великог пријатеља. То је Матија Чоп, његов друг из детињства. Чоп је био слободоуман и напредан дух, веома учен. Он први отворено и смело устаје против назадних и старинских схватања о књижевности, и својим талентом и великим знањем брани народни језик и народну поезију. Поред осталих, он је са Прешерном кренуо песнички алманах „Kranjska čbelica" , у којој је Прешерн објавио своје прве песме. Назадни клерикални и аустрофилски духови бунили су се против Чопових идеја и против Прешернове еротичне поезије, али је омладина била уз Чопа и Прешерна. Чоп је у Прешерну видео великог песника, зато га је бранио и потстицао на стварање; Прешерн је опет у њему нашао свога учитеља и друга у борби. Чопова смрт је за њега била велики удар. Он му посвећује спев Krst pri Savici (Крштење код Савице) и елегију у спомен Матије Чопа. Поред овога великог пријатеља, Прешерн је имао и једну велику љубав, достојну помена због песама које је инспирисала песнику. Као Петрарка Лаури, тако је и Прешерн испевао Sonetni Venec (Сонетни Венац) својој драгој. Сваки нови сонет почиње последњим стихом претходног. Тих четрнаест стихова који се понављају чине последњи, петнаести сонет — магистрале. Слова којима почињу стихови магистрала дају име његове драге: Примицови Јулији. Ту конвенционалну и виртуозну технику сонета Прешерн је мајсторски савладао и њоме изразио своју сетну и болну љубав уједно са снажним и племенитим родољубљем. То су најлепше љубавне песме у словеначкој књижевности, пуне топлине, нежности и отмене сете. „Крштење код Савице" је романтични еп, са предметом из најстарије словеначке историје. Ту је опевана љубав последњег многобошца Чртомира према лепој хришћанки Богумили. Под њеним утицајем Чртомир се покрштава, али се Богумила не удаје за њега, већ и даље живи у верском заносу и у нади да ћe ce на оном свету састати са Чртомиром, који се, разочаран у љубави, и сам одаје сав вери.

Водник је писао песме у народном духу и на народном језику, али је то више поучна и добронамерна поезија, одвећ једноставна и песничким обликом и садржајем. Зато се Прешерн сматра као творац праве националне поезије. Он је створио нов песнички језик из елемената словеначког народног говора и народне песме словеначке и био принуђен да створи сасвим нову версификацију. Нови метрички облици које је Прешерн створио толико су савршени и мелодични, да је до данас остао ненадмашан и с правом назван највећим словеначким песником. Његова снага у изразу, склад у композицији, ритам који одговара основном песникову расположењу извиру из његове велике и богате песничке душе. Код њега је, као код свих великих песника, лепота израза једнака снази осећања.

Из свих његових песама избија дах искрености, топлине и једноставности. То је поезија болна и меланхолична. Његов песимизам није књишка мода и намештен став према животу, већ спонтан израз душе. Можда је најбоља његова песма онај сонет о несрећној судбини „О, Vrba", у коме жали што није остао у очинском дому поред „једног верног срца" и с вером у Бога, далеко од сумњиве људске мудрости и болне страсти. Прешерн је писао и сатиричне песме, и то су прве сатиричне песме у словеначкој поезији. Оне су пуне духа и ироније, умерене и дискретне. У њима исмева лажни морал, књижевне цензоре и људе који служе туђину.

Прешернова је заслуга за словеначку поезију огромна. Без претходника и узора, иако је у школи учио на туђем језику, он ствара савршен уметнички изражај из елемената народног говора, лирику која је садржајно значила победу субјективне и световне поезије у словеначкој књижевности.