Хуситски ратови
Из пројекта Википедија
Хуситски ратови (1420. -1434.) су представљали ратове у Бохемији (Чешкој) против хусита, присталица Јана Хуса. Представљали су први рат у Европи, у којеме је допринос ватреног оружја постао одлучујући. Хуситска војска се углавном састојала од пешадије, а њихове победе над бројчано јачим војскама, које су имале тешко оклопљене витезове, представљале су почетак револуције у пешадији. У хуситским ратовима ниједна страна није однела одлучну победу, па је католичка црква морала признати хусите.
[уреди] Порекло
Након спаљивања Јана Хуса 6. јула 1415. хуситски покрет је преузео револуционарни карактер. Реформистички настројени витезови и племићи Бохемије и Моравске шаљу протесно писмо сабору у Констанци. У писму су жестоко осудили спаљивање Јана Хуса. Краљ Сигисмунд Луксембуршки је на то запретио да ће сломити следбенике Јана Хуса и Џона Виклифа. Том претњом је само погоршао стање.
Избили су немири у разним деловима Бохемије, а католички свештеници су протерани. Од почетка хусити су се поделили у две групе. Ултраквисти су били умерени хусити, а таборити су били екстремнбији хусити. Таборити су имали седиште у Табору, где је био њихов генерал Јан Жишка.
Краљ Вацлав IV је био под утицајем брата, цара Сигисмунда Луксембуршког и посветио се гушењу хуситског покрета. Многи истакнути хусити су напустили Праг.
[уреди] Прва дефенестрација Прага
Иако су истакнути хусити напустили Праг, невоље у Прагу су се наставиле. Током једне хуситке процесије 30. јула 1419. противници хусита су бацали на њих камење са прозора градске скупштине. На то су хусити предвођени Јаном Жишком побацали градоначелника и неколико градских већника кроз прозор, а руља је одмах побила бачене већнике. Тај догађај се назива "прва дефенестрација Прага". Краљ Вацлав IV умире две седмице после тога .
[уреди] Избија рат
Готово сви Немци у Бохемији су остали лојални папи. Хусити протерују из Бохемије и Чехе и Немце, који подржавају папу. У Прагу су новембра 1419. избили жестоки сукоби хусита и плаћеника, које је унајмила краљица Софија као регент и удовица краља Вацлава IV . Након што је разорен велики део града, две стране су 13. новембра 1419. прогласиле примирје. Племство је било за хусите, али још увек су подржавали регента, па су обећали да ће покушати склопити споразум са царем. Грађани Прага су се сложили са компромисним повратком краљевских снага у Праг.
Јан Жишка је био против тога компромиса, па је напустивши Праг отишао у Плзен. Победио је антихуситске снаге у бици код Судомера 25. марта 1420. После победе Јан Жишка одлази у Табор, који постаје седиште екстремнијих хусита таборита, који су признавали само два света сакрамента и одбијали су већину церемонијала католичке цркве.
[уреди] Вагенбуршка тактика
Хусити су зависно од терена припремали сеоска кола за обрану формирајући квадрат или круг. Кола би повезивали ланцима точак једних за точак следећих. С друге стране формација је била тако сложена да је омогућавала да се брзо упрегну коњи и крене у покрет. Испред кола би ископали дубоки јарак. Посада сваких кола састојала се од 18-21 војника, од чега 4-8 стрелаца и 2 војника са ватреним оружјем.
Битка се обично састојала од две фазе. Прва фаза је била дефанзивна, а друга фаза је представљала офанзивни контранапад. Током прве фазе војска би се поставила близу непријатеља, кога су артиљеријском паљбом провоцирали да уђе у борбу. Артиљерија је на блиском одстојању наносила велике губитке непријатељу. Да би избегли даљње губитке непријатељски витезови би кренули у напад. Тада би хуситски стрелци гађали највише коње, чиме би непријатељ остао без коњице. Многи витезови би при томе погинули. Други део витезова је страдао од ватреног оружја способног да пробије оклоп.
Када би непријатељски морал опао хусити би кренули у протунапад, обично по непријатељским бочним позицијама. Непријатељ није могао да издржи борбу на крилима и пуцање са кола, па су били принуђени да се повуку. Међутим тешки витезови се нису могли повлачити истом брзином као остали па су трпили тешке губитке. Губици су били тим већи, кад се зна да хусити нису држали ратне заробљенике.
[уреди] Први антихуситски крсташки рат 1420.
Након смрти брата Вацлава Сигисмунд Луксембуршки захтева бохемску круну. Папа Мартин V му предаје 1420 Бохемију, али 17. марта 1420. проглашава и крсташки рат протиф виклифоваца, хусита и других јеретика Бохемије. Сигисмунд Луксембуршки и немачки принчеви су сакупили велику војску разних авантуриста из свих делова Европе, који су привучени надом да ће се пљачком обогатити. Сигисмундова војска је најпре опседала Праг. Почели су и преговори хусита и католика око превазилажења религиозних разлика.
Хусити су формулирали своје захтеве, који су заправо садржавали њихову доктрину. На наговор папских легата Сигисмунд одбија хуситске захтеве. Сукоби су се наставили, а хусити су били успешнији. Већ у новембру 1420. готово цела Бохемија је била у хуситским рукама.
[уреди] Други антихуситски крсташки рат и грађански рат
Хусити су били раздирани међусобним сукобима. Велика немачка војска је напала Бохемију у августу 1421. У почетку су били успешни заузевши Кутну Хору, али нису успели да заузму Затец. Јан Жишка успева да победи војску Сигисмунда Луксембуршког у бици код Небовида и Немецког Брода 6. јануара 1422. Краљевска војска је била тешко поражена, оставши без 12.000 војника.
Поново су и у Прагу и у Табору избијали сукоби међу хуситима. Пољска и Литванија су биле у сукобу са Сигисмундом Луксембуршким, па су хусити замолили 1422. Сигисмунда Корбута нећака пољског краља да им буде краљ. Нови краљ је признат од ултраквиста, грађана Прага и умјерених таборита. Хусити су имали свога краља кратко време, јер је већ 1423. пољски краљ склопио споразум са Сигисмундом Луксембуршким. После тога избија грађански рат између таборита и ултраквиста. Таборити под вођством Јана Жишке побеђују, а брзо после тога склапа се и примирје у Конопишту, да би хусити дочекали уједињени нову вањску опасност.
[уреди] Трећи антихуситски крсташки рат
Папа је успио да сазове нови крсташки рат против хусита. Требали су суделовати Пољаци, Литванци, Данци и Немци у рату против хусита. Трећи крсташки рат против хусита представљао је потпуни неуспех. Пољаци и Литванци нису хтели да се боре против Чеха, краљ Данске је дошао до Немачке са великом војском, али се враћа, а Немци су били спречени унутрашњим сукобима.
Хусити су били поново ослобођени вањских опасности, па је уследио поново унутрашњи сукоб таборита и ултраквиста. Таборити под Јаном Жишком побеђују ултраквисте 4. августа 1423. код Храдец Кралове. Мир међу хуситима је поново склопљен септембра 1423.
[уреди] Походи 1426. и 1427.
После смрти Јана Жишке хусити су имали новога великога вођу Прокопа Великога, који побеђује Немце у бици код Усти над Лабом. После те велике победе и победе у бици код Тахова 1427. хусити често нападају Немачку, без намере да трајно окупирају територије.
[уреди] Пољска и литванска улога
Од 1421 до 1427. хусити су добијали војну помоћ од Пољака. Иако су били католици, Пољаци су подржавали хусите, због мржње и освете према Немачкој. Главни мотив је био Пољско-Литванско-Теутонски рат (1409.-1411.). Јан Жишка је зато нудио круну Бохемије Јагеловићима. Након што су Јагеловићи одбили круна је понуђена великом војводи Литваније, који је прихватао само под условом да католичка црква призна хусите. Коначно 1424. Сигисмунд Корбут нећак пољског краља поново постаје краљ Бохемије, са циљем уједињења хусита и католичке цркве. Чак се понекад и борио против таборита јер нису намеравали да се уједине са католичком црквом.
Хусити су открили пољске издајничке планове да се хуситска војска преда Сигисмунду Луксембуршком, па хапсе 1427. Сигисмунда Корбута
[уреди] Походи Прокопа Великог
Прокоп Велики је предводио читав низ хуситских напада на околне земље: Пољска, Саксонија, Мађарска, Шлезија, Лужице и Мајсен. Циљ напада је био да се противницима утера страх у кости. Напад је био усмерен увек против земље или подручја, које је давало војску за антихуситске ратове. Нападима се жељела спречити поновна регрутација људи из тих подручја.
Међутим хусити су се прерачунали. Иако су харали тим земљама, оне су и даље давале војнике за немачку војску. Током једног од ратова Немаца и Пољака хусити су помагали Пољацима. Готово су дошли до ушћа Висле у Балтик.
[уреди] Мировни преговори и поновни ратови
Пошто су хусити победили у толико много битака, Немачка и католичка црква су изгубиле сваку наду да их могу покорити оружаним путем. Немачки кнежеви су се бојали да се хуситско учење може проширити на њихове земље. Многи хусити, а посебно уктраквисти надали су се мировном споразуму. Први преговори су требали бити на концилу у Базелу 3. марта 1431. Католичка црква се једва сложила са присуством јеретика, али никако није хтела да прихвати хуситски захтев да и православни буду присутни.
Ипак католичка црква је тражила још једну прилику да силом подјарми хусите, па је 1. августа 1431. кренула велика крсташка војска праћена папиним легатом. Крсташка војска се дала у бег чим је дошла у контакт са хуситском војском под водством Прокопа Великог.
[уреди] Мировни споразум
Сломом крсташког похода католици позивају у октобру 1431. хусите на концил у Базелу. Преговори су се отегли , а хуситска делегација је дошла на базелски концил 1433. Поново су се отегли преговори, током којих је избио рат таборита и ултраквиста, у коме су таборити поражени, а Прокоп Велики погинуо.
Коначно је склопљен мировни споразум католичке цркве и хусита 5. јула 1436. Ултараквистички религиозни обичаји хусита остали су на снази све до 1620., када су забрањени. Хусити таборити су били поражени, тако да је и у Табору успостављена церемонија хусита ултраквиста.
