Виљем Штајниц

Из пројекта Википедија

Вилхелм Штајниц

Вилхелм Штајниц (17. мај, 1836-12. август 1900). био је аустријски шахиста јеврејског порекла и први званични шампион света у шаху. Познат је по свом оригиналном доприносу шаховској стратегији као што су његове идеје о позиционој игри, а његове теорије су високо ценили тако различити шахисти као што су били Арон Нимцовић, Зигберт Тараш и Емануел Ласкер.

[уреди] Биографија

Рођен у Прагу, Чешка (тада део Аустријског царства), Штајниц је сматран најбољим играчем шаха на свету од победе над Адолфом Андерсеном у мечу одржаном 1866. Његову победу над Цукертортом, 1886. године већина сматра првом борбом за светску титулу.

Штајниц је бранио титулу од 1886. до 1894, у четири меча против Цукерторта, Чигорина (два пута) и Гунсберга. Изгубио је два меча против Ласкера, 1894. и 1896, који је постао његов наследник на светском шаховском трону.

Штајниц је прихватио научни приступ у изучавању шаха. Он ће формулисати своје теорије научним изразима и „законима“.

Штајниц је постао амерички држављанин 23. новембра, 1888, пошто је пет година живео у Њујорку, а своје име „Вилхелм“ променио је у „Вилијем“.

После губитка светске титуле, Штајниц је душевно оболео и последње године провео је у већем броју здравствених институција у Њујорку.

Његова шаховска каријеру није му донела финансијски добит и умро је као сиромах у Њујорку 1900. Штајниц је сахрањен на гробљу у Бруклину.

Ласкер, који је преузео титулу од Штајница, једном је рекао: „Ја, који сам победио Штајница, оправдаћу његове теорије, и исправићу грешке које је он учинио.“ Штајницова судбина и Ласкеров труд да избегне сличну финансијску пропаст навођени су међу разлозима зашто се Ласкер толико борио да сачува светску шампионску титулу.

[уреди] Допринос шаху

Штајниц 1866

Емануел Ласкер у мечу с Штајницом 1894

Штајниц

Штајниц је почео професионално да игра шах са 26 година у Енглеској. Његова игра у то време није се раликовала од осталих играча: оштра, агресивна и пуна жртвовања. Године 1873. међутим његова игра изненада се променила. Почео је да посвећује велику пажњу ономе шро се данас назива позициони елементи шаха: распоред пешака, простор, заштита скакача (knights) и сл. Полеко је усавршавао свој начин игре што му је помогло да израсте у првог светског шампиона у шаху.

Оно што је Штајниц дао шаху може се упоредити с оним што је Њутн дао физици: претворио га је у праву науку. Издвајајући већи број позиција на табли, Штајниц је схватио да сви бриљантни напади произилазе из слабости у противниковој одбрани. Проучавајући и развијајући позиције, усавршио је нову вештину одбране која је брзо уздигла тадашњи ниво игре. Штавише, нагласио је идеју да се напад у шаху састоји од онога што се данас назива „Акумулациона теорија“, збир много малих предности..

Иако то није одмах било очевидно, Штајниц је шаховском свету дао свој највећи дар. Иако је тактика била, и данас је, основни елемент чврсте игре, његова нова теорија дала је могућност како за одбрану тако и коришћење бриљантних комбинација по чему је његова ера н+била позната..

Када се борио за своју прву титулу 1886. протв Цукерторта, постало је јасно да Штајниц игра на другом нивоу. Иако је претрпео серију пораза на почетку меча, то је постало јасно онима који боље разумеју шах (на пример: у трећој партији био је стратешки супериорнији али није успео да је реализује). Временом се међутим ниво Штајницове игре унапређивао и завршио је убедљивом победом 10:5.

Можда се оцена Штајницовог утицаја на шах може најбоље исказати речима другог мајстора стратегије Тиграна Петросјана: „Значај Штаницовог учења је у томе што је он показао да шах у принципу има јасно дефинисану логичку структуру.“