Иво Андрић

Из пројекта Википедија

Иво Андрић је био књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на "историји једног народа". После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник^{[1] [2] [3]}, док га у Хрватској сматрају и хрватским књижевником.^[4] Најзначајнији део свог стваралачког живота, Андрић је био српски писац. Био је члан Српске академије наука и уметности.

Иво Андрић
Иво Андрић, нобеловац за књижевност
рођен:	9. октобра, 1892. године Долац код Травника
преминуo:	13. марта, 1975. године Београд

Садржај 1 Живот 2 Дела 2.1 Андрић о уметности 2.2 Уметнички поступак Иве Андрића 3 Библиографија 4 Спољашње везе 5 Референце

Живот

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га затиче Први светски рат.

По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. постављен је за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози "Немири", приповетке "Ћоркан и Швабица", "Мустафа Маџар", "Љубав у касаби" итд.

У јуну 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине". Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка "Мост на Жепи". Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха "Јелена, жена које нема".

У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939.). По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније место на свету) не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман "Проклета авлија".

Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.

Дела

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози "У сумрак" и "Блага и добра месечина" објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози ("Лањска пјесма", "Строфе у ноћи", "Тама", "Потонуло", "Јадни немир" и "Ноћ црвених звијезда"). Прву књигу стихова у прози - "Ex Ponto" - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку "Немири" штампао је у Београду 1920. године. Све Андрићеве лирске песме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом "Шта сањам и шта ми се догађа".

Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.

У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Еx Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.

Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови - често фратри - говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је "нашао себе", па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.

Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.

Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.

Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет "Оријента у Европи"; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).

Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.

После Андрићеве смрти, прво стидљиво, а онда и отворено (посебно у доба после распада Југославије), почела су се појављивати и критичка оспоравања пишчевог опуса - што није било могуће током Андрићевог живота, када је уживао статус недодирљивог државног писца. Ти се приговори могу свести на две замерке: национално-политичке и естетско-књижевне. По првој, гледано из хрватске визуре, Андрић је оцењен као национални ренегат и протагониста великосрпске идеологије у унитаристичком југославенском руху, тј. као нека врста националног отпадника. Иако је уврштаван у разне антологије хрватске књижевности, тренутни статус у Хрватској није му баш завидан. Сличне оцене долазе и од бошњачке стране (Мухсин Ризвић и други), уз додатак да Андрић у својим делима приказује Бошњаке муслимане као "Турке" - полуазијатске насилнике, подсвесно мучене комплексом "издаје" због преласка на исламску веру. То је мишљење поткрепљивано не само одломцима из пишчевих дела, него и његовим есејистичким и публицистичким радовима у којима слави Његоша и "истрагу потурица".

Други је приговор озбиљнији и дугорочно важнији и циља на прецењеност Андрића као писца, те на његову застарелост и плошност његових карактера. Из визуре хрватске књижевности, Андрић се не може поредити с модернистичким приповедачима (од Полића Камова преко Крлеже и Маринковића до Слободана Новака), па чак ни са стилски блиским, политички контроверзним Павелићевим "доглавником" Милом Будаком, с којим као писац традиционалистички обликованих регионалних епопеја и биолошки детерминисаних снажних еротских страсти има доста сличности (колико год се идолошки разликовали).

У српској књижевности Андрић је (гледано из идеолошке визуре) стално и нападно апострофиран као "Србин-католик", али је, с друге стране, српска критика неодлучна колико добро се Андрићев тематски проседе уклапа у матицу српске књижевности (често се Милош Црњански истиче као најзначајнији српски писац 20. века, а постмодернистички трендови, од Киша до Павића такође нису ишли на руку Андрићевој репутацији). И, напослетку, бошњачка критика сматра да је Андрић писац слабијег замаха и досега од Меше Селимовића и још неких савремених писаца експерименталног израза.

Може се рећи да Иво Андрић остаје спорни класик око којега се ломе политичка копља. Овај аутор све више постаје предмет политичких спорова а све мање служи као извор инспирације модерним писцима.

Андрић о уметности

Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом и приповетка Аска и вук.

Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.

• Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји“, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања“, створен за један лепши и трајнији живот.

• Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице“.

• Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.

• Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметностт стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.

„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости“. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“.

• По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...“

• Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини“.

• Пружајући „задовољство без патње и добро без зла“, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Уметнички поступак Иве Андрића

• У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима Андрић се не одваја од најлепших традиција реалистичке књижевности школе, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира. Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из приповетке Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.

• Али оно по чему се Андрић нарочито истиче у нашој савременој књижевности, то су ванредне анализа и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у нас, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалнх нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма.

• Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска, односно хрватска књижевност поседује.

• Тако је Андрићево дело постало понос наше културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.

Библиографија

• Ex ponto, стихови у прози, 1918.
• Немири, стихови у прози, 1920.
• Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
• Мост на Жепи, 1925.
• Аникина времена, 1931.
• Португал, зелена земља, путописи 1931.
• Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
• Разговор са Гојом, есеј 1936.
• На Дрини ћуприја, роман 1945.
• Госпођица, роман 1945.
• Травничка хроника, роман 1945.
• На Невском проспекту, 1946.
• На камену, у Почитељу,
• Прича о везировом слону, 1948.
• Проклета авлија, новела 1954.
• Игра 1956.
• О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
• Јелена жена које нема, роман 1963.
• Шта сањам и шта ми се догађа, лирске пеме које су објављене постхумно1918.
• Омерпаша Латас, објављена постхумно 1977.
• На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно

Спољашње везе

• Задужбина Иве Андрића ((sr))((en))
• Нобелова награда за књижевност 1961. ((en))
• Иво Андрић, Нобеловац ((en))
• Иво Андрић ((en))
• Информација о његовом гробу ((en))

Референце

1. ^ http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_11.html#_Toc412464207
2. ^ сажето издање Британике на српском, штампала Просвета 2005
3. ^ Српска породична енциклопедија, књига 1, издавач Народна књига и Политика НМ 2006
4. ^ http://www.matica.hr/vijenac/vij206.nsf/AllWebDocs/Hrvatskinobelovci