Кендо

Из пројекта Википедија

[уреди] Историјат

Прва појава вештине мачевања у организованом облику јавља се око 800. године. Доказе за то налазимо у најстаријим јапанским хроникама "Кођики и Нихон - Саки". Процват јапанског витештва јавља се у периоду Камакура (1192 - 1333). Са јачањем самурајске класе долази до усавршавања свих ратничких вештина. Јавља се "Бушидо", пут ратника, никад написани кодекс који је као усмено предање стриктно давао упуства самурајима за све прилике у којима су се могли наћи. Бушидо је био директно инспирисан конфучијанском етиком, зеном и шинтоизмом. У периоду грађанских ратова мачевање еволуира у систематичну форму са именом Кен-јитсу што у буквалном преводу значи вештина или уметност мачевања. То је период када се отварају многе школе мачевања, свака са својим специфичностима. У исто време Кен-ђитсу се дели на две школе: Сен-Ха-Кенђитсу, школу практично оријентисану на борбене технике, и Рју-Ха-Кенђитсу, школу која уз борбене технике даје акценат и на академски приступ вештини мачевања. Данашњи кендо по традицији потиче из те школе. Један од највећих мачевалаца тог времена био је Кагехиса Иттосаи. Његова вештина била је ненадмашна, као и енергија коју је поседовао. Све се огледало у самом његовом имену" Иттосаи " - човек мача. Он је оснивач чувене школе Итто — рyу, којој су припадале неке историјске личности Јапана тог времена: Ода Нобунага, Токугава Хидетада И Токугава Иемитсу.

Један од чувених мачевалаца тог доба је Бокуден Сукахара 1490 — 1572. Врло млад, подучаван је вештини мачевања од свог оца Схинто свештеника. За њега легенда каже да је победио у 37 двобоја са другим чувеним мачеваоцима тог доба. Бокудена многи аутори сматрају најбољим мачеваоцем свих времена. Мијамото Мусаши, вероватно најпознатији јапански самурај, живео је у раном XVII веку. У тридесетим годинама, после изузетне мачевалачке каријере у којој није било противника кога није победио, повлачи се и наставља животне активности сажимајући животна искуства и бавећи се сликарством и другим уметностима. Пред крај живота пише чувену књигу " Пет прстенова " - Го Рин Но Шо, у којој излаже доктрину своје вештине мачевања. Интересантно је да је ова књига и данас врло популарна и читана нарочито међу пословним људима Запада.

У периоду Токугаwа Шогуната, последњем периоду јапанског феудализма, када је дуже периоде грађанских ратова заменио релативни мир, вештина мачевања губи свој практични значај. У том периду самурајска класа чини 10 процената свеукупног становништва Јапана. Наканисхи Цхута који је живцо у 18. веку, оснива своју школу Наканиши Итто Рју. Специфичност ове школе је што је мајстор Наканиши уместо дрвеног мача "Бокен", чија употреба у вежби и двобоју није била ништа мање смртоносна од катане, изумео мач од бамбуса „Шинаи ", као и рукавице " Коте", које су штитиле прсте и подлактице мачеваоца. После добрих искустава са својим ученицима током вежби, мајстор Наканисхи је за потребе тренинга, поред рукавица, модификовао и остале делове самурајског оклопа. Тако је настала претеча данашњег кендо оклопа. Од тада су мачеваоци могли да се препусте кендо тренингу пуном снагом без страха од врло честих, понекад и тешких, повреда. Цхиба Схусаку (1794. — 1855.) је у Кенђитсу увео спиритуалну дисциплину, паралелно повезујући саму вештину мачевања са етиком и духовним усавршавањем кендока.

Кендо вештина сазрева и добија данашњу модерну форму у периоду Меићи рестаурације 1868. - 1912. После забране ношења оружја и укидањем племићког сталежа 1870 у Јапану је дошло до побуне самураја против империјалне војске. Повод је било незадовољство унутрашњом и спољашњом политиком Јапана. Војска је брзо угушила побуну и самурајска класа је после тога престала да постоји. Реформатор модерне вештине кендо је Сакикабара Кенкицхи. Он је унео спортске елементе у вештину мачевања. Између осталог, почео је са обучавањем деце са циљем развоја физичке и духовне снаге. Како би се ставио већи акценат на спиритуални аспект будо-а (пут рата, ратника - термин традиционално везан за технички вид вештине),организација Даи-Нипон Буто-кукаи која је обједињавала Будо вештине,1919. године их је преформулисала у следеће називе:

• кенђитсу (јапанско мачевање) у кендо
• ћућитсу (јапанско рвање) у ћудо
• кјуитсу (јапанско стреличарство) у кјудо

У периду између два светска рата, кендо, до тада забрањен не само за вежбање него и за посматрање свим класама које нису припадале самурајском сталежу, постаје доступан свима и његова популарност расте. После завршетка II светског рата, америчке окупационе снаге у Јапану доносе декрет о забрани вештине кендо и других сродних борилачких вештина са образложењем да пропагирају милитаристички дух. После укидања ових забрана, 1952. године оснива се Све јапанска кендо федерација, Зен Нихон Кендо Ренмеи (ЗНКР). Интернационална кендо федерација - ИКФ, основана је 1970. када је и организовано прво светско првенство у Токију. Данас је преко 40 земаља чланица Светске и Европске кендо федерације. Светска првенства се одржавају сваке треће, а Европска сваке друге године.

[уреди] Кендо и Зен Будизам

Са доласком Зен Будизма у Јапан у 13. веку, та будистичка школа је извршила велики утицај на целокупну мисао и уметност Јапана, а преко њих директно на уметност мачевања и остале марцијалне уметности. Зен је религија снаге воље, јер је снага воље оно што је потребно ратницима. Стоицизам је карактеристичан за ратничку класу и Истока и Запада. Као религија снаге воље и интуиције, зен је јако присутан у кенду. Развијањем мајсторства на интуитиван начин се спознаје суштина зена кроз вештину мачевања. То је врло интиман и дубок осећај који се понекад јавља током тренинга. Он се најчешће дешава у тренутцима велике физичке и менталне напетости. Суштина мајсторства мача огледа се у интуитивном приступу борби са противником, где је савршена техника само корак до потпуне сублимације мача и човека. Лишен дуалитета који га прогони у свакодневном животу, практикант господари ситуацијом у сваком тенутку. Тада појмови добити и изгубити губе свој значај. Сукоб са другим мачеваоцем или било каквим другим проблемом у животу више неће представљати проблем. Увек се излази као победник. Крајњи циљ сукоба треба да буде поништавање себе самог, а интезитет доживљаја мерен је степеном мајсторства мачеваоца.

[уреди] Оганизација

Кендо је централизовано организована борилачка вештина. За разлику од осталих борилачких вештина, где је после смрти оснивача дошло до цепања система на неколико или више ученика, који су сваки за себе тврдили да су аутентични наследици, кендо је по структури организације и по мајсторским кадровима централизован. Активностима у свету руководи Интернационална Кендо Федерација (ИКФ), основана од Свејапанске Кендо Федерације (Зен Нихон Кендо Ренмеи) ЗНКР. ИКФ-у су директно потчињене националне федерације. Европским федерацијама кординира Европска Кендо Федерација (ЕКФ). Формирање паралелних националних федерација, које су нажалост нормална појава у другим борилачким вештинама, се не толерише.

[уреди] Такмичења и суђења

Турнирска такмичења нису примарна за Кендо, али такмичењима се посвећује велика пажња. Многи учитељи сматрају да је искуство које мачеваоци имају на турнирима од велике важности за искуство и развој кендока. Само такмичење се одвија на дрвеној подлози, паркету или углачаним даскама, у обележеном квадрату са страницама од 9 до 11 метара. Меч суде тројица судија (Шимпан) у борилишту (један главни и двојица помоћних) и судија за записничким столом. Победник је такмичар који први постигне два поена. У кендо такмичењу постоје само цели поени, као и казне због разних неправилности у току борбе, које, ако се понове више пута, могу имати одлучујући утицај на резултат борбе. Бодовне зоне су тачно одређене и само стриктно поентирање у њих доноси поен (Ипон).

[уреди] Правила борбе

За разлику од европског мачевања, сам погодак у одређену бодовну зону није довољан за постизање поена. Поен се постиже само исправно изведеном техником која мора да у себи садржи принцип Ки кен таи ичи (ум, мач и тело су једно). Ова компликована формулација представља објашњење правилно изведеног напада, односно елемената од којих је састављен : • такмичар мора бити концнтрисаних чула и духа према околини, односно противнику; у садејству са физичким аспектом (телом), овај духовни принцип представља неопходну претпоставку за напад • мач (шјаи) мора бити инструмент напада, правилно усмерен и вођен од такмичара • тело, физички аспект, је трећи елеменат који у себи садржи правилан став, кретање, сагледавање противника и његових акција. Оно што доноси предност је тренутна доминација над противником у тренутку засека. Узвиком, експлозивношћу, прецизношћу и муњевитим кретањем, погађамо противника који није у тренутку засека у могућности да се одбрани или изведе контранапад. Сам меч траје пет минута за мушкарце, три минута за жене и јуниоре. У току екипног такмичења где се пет чланова тима боре против истог броја противничког тима могуће су нерешене борбе (енчо). То није случај са појединачним такмичењима, где се по завршетку регуларног времена борбе, у случају нерешеног исхода, меч продужава на три минута све до постизања првог поена, када се меч прекида у корист такмичара који је први постигао Ипон.

[уреди] Основни кендо принципи

КИ - Дух. Поседовати значи бити испуњен духом. Принцип чисто огледало - мирна вода не пропушта никакав покрет или догађај. КЕН - Мач. Кендо има мало користи од теорије ако се не допуњује уметношћу мача. ТАИ - Тело, став. Једини став који може заштитити од нападача јесте одлучан дух. Шта је кендо? - Кендо је непрекидна вежба духа. Његова филозофија је докучива кроз тело. - Кендо је способност сажимања ова три принципа у један, достизање сасвим новог квалитета који ће бити одраз и мера савладавања сопственог дуализма, ограничености духом и телом, овладавање својством интуитивног надрационалног деловања.