Крагујевачки октобар
Из пројекта Википедија
Крагујевачки октобар или крагујевачки масакр је име за масакр којег су над цивилним становништвом у Крагујевцу починиле јединице нацистичке Немачке 20. октобра и 21. октобра 1941.
Садржај |
[уреди] Узроци
Ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана и четника. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана и четника на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.
Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно су погинула деветорица Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да будет стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.
[уреди] Догађаји
О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.
[уреди] Хапшења
Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомадант у Крагујевцу Бишофсхаузен. Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима. Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицама, трговима и кућама.
Војска је претресла села Грошницу, Мечковац и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један поп у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушарци од 16 до 60 година и одведени у логор. У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време Другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.
Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.
У Крајскомадантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.
У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Леперници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.“
[уреди] Масакр
Немци су почели стрељање 20. октобра у 18 часова. Стрељали су групе од по 400 људи. Овде су били разни похапшеници и међу њима Јевреји и родитељи и фамилија оних који су у шуми. Стрељање је настављено и у току 21. октобра, сада су стрељања вршена у групама од по 100 људи. Стрељање је вршено док није подмирен број 2.300. Ни у хапшењу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела. Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи. Немци су пристали да се из групе могу издвојити присталице генерала Недића. За сваког издвојеног морало се гарантовати, што је било и тешко и опасно, јер су Марисав Петровић и добровољци познавали мали број људи у Крагујевцу. „Као прво“ вели Марисав у свом извештају „спасавани су ђаци-гиманзијалци као и професори. Ту смо се морали претварати пред Немцима да сваког лично познајемо. Тај посао је ишао тако што смо од сваког узимали легитимацију, видели његово име и звали га по имену. Затим су извлачени радници. На трећем месту су се нашли они који су се тог дана случајно затекли у Крагујевцу ... Затим смо извлачили оне испод 15 и преко 60 година старости. Такође смо се трудили да извучемо што више младих и здравих људи. На крају извучен је далеко већи број интелигенције него што је стрељан ... Но опет истичем, све нисмо могли да извучемо.“ Од ђака нису могли бити спашени само они Укоји су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци.“
Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на рсполагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов комадант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Комадант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.
Због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генерал Милан Недић је послао пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки комадант Крагујевца, мајор Кенинг. У њему су била исписана 2.300 имена.То је био и остао званични број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рањених Немаца. Комунистички извори инсистирају да је било 7.000 жртава, али та цифра, вероватно, никада неће бити утврђена.
Генерал Недић је, потрешен и забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност? ... Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.“
[уреди] Споменик
У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк у коме се, између осталих, налазе Споменик стрељаним ђацима и професорима, Споменик бола и пркоса, Споменик чистачима обуће, споменик “Сто за једног”, споменик “Отпора и слободе”… На улазу у спомен парк подигнута је импозантна зграда музеја “21 октобар” у чијој је архитектури наглашена симболика крагујевачке трагедије. Одсуство отвора (прозора) на фасадама сугерише безизлаз ненаоружаних људи испред митраљеских цеви, тридесет кубуса - тридесет масовних гробница у Спомен-парку, а провидне пирамиде од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед жртава уперен ка небу.
