Немачки бојни брод Бизмарк

Из пројекта Википедија

Bismarck Бизмарк

Каријера:	Немачка
Кобилица постављена:	1. јул 1936.
Поринут:	14. фебруар 1939.
У служби од:	20. августа 1940.
Судбина:	Потопљен 27. маја 1941.
Главне карактеристике
Депласман (Т):	Стандардни 41,700; Пуни 50,900
Дужина:	251 m
Ширина:	36.0 m
Газ:	Стандардни 8.7 m; Пуни 10.2 m
Погон:	12 x Вагнер котлови 3 Браун-Бавери турбине; 3 тролопатична пропелера; пречник 4,85 м
Снага:	110 MW
Брзина:	30,1 чворова (54 km/h)
Доплов/самосталност:	17,200 km са 16 чворова
Посада:	2,092 (од чега 103 официра)
Наоружање:	8 x 380 mm (15 in) (4×2) 12 x 150 mm (5.9 in) (6×2) 16 x 105 mm (4.1 in) (4×2) 16 x 37 mm (8×2) 12 x 20 mm (12 x 1) 4 авиона
Оклоп:	230 mm

Немачки бојни брод Бизмарк (нем. Bismarck) највероватније је најпознатији ратни брод Другог светског рата. Добио је име по немачком канцелару из XIX века Оту фон Бизмарку, а постао је познат након што је потопио заставни брод и понос британске Краљевске Морнарице, бојни крсташ ХМС Худ 1941. Након лова који је трајао три дана "Бизмарк" је потопила Британска краљевска ратна морнарица.

Садржај

1 Историја
2 Борбена историја
- 2.1 Продор у Атлантик
- 2.2 Битка за Дански теснац
3 Потера
- 3.1 Потапање Бизмарка
4 Истраживање олупине
5 Контраверзе
6 Види још
7 Коришћена литература
8 Даљње штиво
9 Спољашње везе

[уреди] Историја

Пројектовање и изградња почели су током тридесетих година 20. века. Међутим, поринуће другог француског бојног брода класе Денкерк навело је пројектанте Бизмарка да изврше одређене измене у пројекту због чега је првобитни депласман брода од 35.000 t повећан на 42.600 t иако је првобитна цифра и даље коришћена у званичној употреби како би се изиграле одредбе Вашингтонског поморског споразума којим је ограничена максимална тонажа бојних бродова. Прототип предложеног бојног брода замишљеног у складу са борбеним планом З, требало је да оперише у улози ометања и уништавања поморске трговине због чега је имао исте, велике резервоаре горива као и бродови који су прављени за операције у Пацифику. Без обзира на првобитну намену, Бизмарк је био способан да се равноправно супротстави било ком бојном броду који се у то време налазио у наоружању ратних морнарица широм света.

Бизмаркова кобилица је 1. јула 1936. год. положена у Блум и Вос (Blohm & Voss) бродоградилишту у Хамбургу. Поринут је 14. фебруара 1939. год. док је у оперативну употребу уведен августа 1940. год. под командом поморског капетана Kapitän zur See Ернста Линдемана.

[уреди] Борбена историја

[уреди] Продор у Атлантик

Бизмарк је 18. маја 1941. год. испловио у пратњи тешке крстарице Принц Еуген, на своју прву и последњу мисију под тајним називом Rheinübung. Преостали тешки ратни бродови Немачке ратне морнарице који су требали да учествују у овој мисији нису испловили због механичких проблема и борбених оштећења. Упркос почетним тешкоћама операција је ипак настављена под командом немачког адмирала Гинтера Литјенса (Günther Lütjens).

Немачка флота је имала неколико циљева; уништења што већег броја трговачких бродова како би се Британија принудила да суспендује конвоје, макар и привремено; појачати слабо присуство немачких подморничких снага у Атлантику; скренути пажњу британских поморских снага са Медитерана како би се олакшао немачки напад на Крит и пребацивање Ромела и његових јединица у Либију.

Сумње Британског адмиралитета о могућем пробоју немачког бојног брода Бизмарк у Атлантик потврђене су преко обавештајних података које је прикупила Ултра, извештаја шведске крстарице и обавештења које је прикупио норвешки покрет отпора. Три дана касније, британски извиђачки авион, Супермарин Спитфајер, фотографисао је Бизмарка укотвљеног у једном од норвешких фјордова. Британски бомбардери, који су полетели са задатком да бомбардују Бизмарка, могли су само да известе да је немачки бојни брод напустио фјорд у којем је био укотвљен.

Немачка флота наставила је неометано напредовање на северо-запад у правцу Данског теснаца, поморског пролаза између Исланда и Гренланда, који је представљао капију Северног Атлантика. Док се налазила у северним водама, немачка поморска борбена група остала је незапажена од стране британског извиђачког ваздухопловства које их је тражило знатно јужније. Са намером да нападне британске конвоје у Атлантику, Литјенс се надао да ће уз помоћ магле и лошег времена успети да се несметано пробије кроз Дански теснац, али су се његови планови убрзо изјаловили. У сумрак 23. маја, британске тешке крстарице ХМС Норфолк и ХМС Сафолк, које су патролирале Данским теснацом у очекивању покушаја немачког продора у Северни Атлантик, успоставиле су радарски контакт са Лутјенсовом поморском групом. После краћег артиљеријског дуела британске тешке крстарице мудро су се, задржавајући радарски контакт, повукле изван домета немачких топова у ишчекивању доласка британских бојних бродова.

[уреди] Битка за Дански теснац

За више информација погледајте Битка за дански теснац.

Бизмарк пуца на Принца Вејлса 24. маја 1941, фотографисано са Принц Еугена

У суботу, 24. маја, око 05:50 изјутра, британска поморска борбена група под командом контраадмирала Ланселота Холанда, састављена од бојног брода ХМС Принц од Велса и бојног крсташа ХМС Худ, напала је немачку поморску борбену групу на изласку из Данског теснаца. ХМС Принц од Велса је тек недавно био завршен и његово опремање је још увек било у току (док је пловио у сусрет Бизмарку, на њему су се још увек налазили радници бродоградилишта који су приводили посао крају). ХМС Худ који је током Првог светског рата изграђен као брзи бојни крсташ опремљен је, између два рата, додатном оклопном заштитом како би могао да се супротстави другим бојним бродовима али је његов палубни оклоп још увек био релативно танак. Немачки адмирал Лутјенс, који је након сусрета са британским крстарицама очекивао присуство британских бродова на излазу из теснаца, био је изненађен када је пред собом видео два капитална ратна брода Британске краљевске ратне морнарице.

Британски ратни бродови запутили су се директно у правцу Бизмарка како би ушли у тзв. „сигурну зону“. Са смањењем раздаљине у односу на немачке бродове, смањивао се и угао под којим су падале немачке гранате чиме је ХМС Худ, уместо своје слабо оклопљене палубе, непријатељској ватри излагао јако оклопљене бокове. Такође, на малим раздаљинама смањивала се предност коју су Немци, захваљујући својем одличном систему управљања ватром, имали у борби на великим раздаљинама. Лоша страна овакве тактике била је та што су британски бродови, због кретања у правцу непријатеља, могли да отворе ватру на немачке бродове само из предњих топовских кула због чега је од укупно 18 британских тешких топова, само 10 могло да дејствује. Додатна отежавајућа околност била је и велика брзина којом су се британски бродови кретали, као и водена измаглица која се при том стварала у ваздуху око брода, због чега је била знатно смањена прецизност британске ватре.

Холанд је наредио да се ватра отвори на водећи немачки брод Принц Еуген, заменивши га грешком за Бизмарка. Међутим, капетан Принца од Велса је убрзо уочио грешку и наредио да се промени мета. Холанд је такође изменио своје првобитно наређење за дејство али његово ново наређење није стигло до центра за управљање ватром пре прве салве. Худ и ПоВ су први отворили ватру. Током прва два минута битке, адмирал Литјенс је оклевао да се упусти у борбу све док капетан Линдеман није преузео иницијативу и наредио да се отвори ватра на водећи британски брод Худ. Бизмаркова трећа салва и једна салва са Принца Еугена погодиле су, скоро истовремено Худ на коме је избио пожар. Бизмарк је затим узвратио својим секундарним батеријама на ватру која је долазила са ПоВ. Око 06:00 часова, Худ који је окретао бок ка Бизмарку, како би могао да дејствује свим топовима, погођен је у средину трупа гранатом испаљеном са Бизмарка. Неколико тренутака касније уследила је огромна експлозија која је разнела труп брода иза главног јарбола. Делови брода засули су ПоВ који је био удаљен пола миље. Худ се преполовио на два дела. Прамац се усправио и потонуо, крма убрзо за њим. Од 1.418 чланова посаде Худа, преживeла су само три.

Принц од Велса је морао да се окрене ка немачкој флоти да би избегао Худову олупину, због чега је претрпео неколико погодака. Окренуо се и под заштитом димне завесе почео да се удаљава од немачких бродова док је његова задња купола за кратко отворила ватру на Бизмарка. Због механичких кварова само је једна главна топовска кула на ПоВ била способна за дејство. После битке која је трајала једва 20 минута Бизмарк је уз помоћ свог саборца успео да уништи један капитални британски ратни брод и да натера други на повлачење. Британска краљевска ратна морнарица се први пут у историји суочила са оваквим поразом због чега је касније био формиран посебан комитет који је имао задатак да утврди узроке који су до њега довели. Бизмарк и Принц Еуген су затим почели са маневрима за избегавање торпеда због погрешно протумачених шумова приписаних непријатељским торпедима као и због појаве британског авиона Шорт Сандерленд. Иако је капетан Линдеман хтео да крене у потеру и докрајчи оштећени ПоВ, адмирал Литјенс је игнорисао његов предлог сматрајући да би даље задржавање у реону битке отворило могућност за нове сукобе са Британском краљевском ратном морнарицом, чиме ми основна мисија уништења непријатељских конвоја била доведена у питање.

Погрешни обавештајни подаци навели су Немце да поверују да ПоВ још увек није спреман за акцију због чега је у извештају са Бизмарка наведено да је у борби учестовао ХМС Краљ Џорџ V, први бојни брод из те класе који је био у оперативној употреби већ неколико месеци.

Бизмарк још увек није био на сигурном. Британци су знали његову позицију; његов предњи радар је био оштећен и неупотребљив (последица кратког сукоба са британским крстарицама); током Битке за дански теснац погођен је три пута, због чега је дошло до продора воде у један од резервоара са горивом. Због тога је капетан Линдеман био принуђен да смањи брзину на 20 чворова како би уштедео гориво док је погођени брод остављао велику масну мрљу иза себе. Лутјенс је на крају донео одлуку да Принц Еуген, који је био неоштећен, настави даље са својом мисијом, а да се Бизмарк упути ка сувом доку у француској луци Сент Назер ради поправки. Због тога се Бизмарк још једном за кратко окренуо ка својим прогонитељима, ПоВ и Норфолку како би омогућио Принцу Еугену, којег је испратио уз поруку „добар лов“ да се неопажено извуче и настави своју мисију у Атлантику.

[уреди] Потера

Британски торпедни бомбардер Фери Свордфиш који је учествовао у нападу на Бизмарка.

Одлучни да освете потапање Худа, британци су укључили сваку могућу јединицу за потеру за Бизмарком. Током ране вечери 24. маја извршен је напад од стране мале групе Сворфиш двокрилних торпедних авиона са носача авиона Викторијус. Један погодак је успео, али само лако оштетивши Бизмарков оклоп.

На неко време, Бизмарк остаје на далекометном проматрању од Британаца. Око 03:00 сата 25. маја, брод користи своју предност због кривудавог кретања непријатеља и ради окрет од три четврти у смеру казаљке на сату иза Британаца како би побегао према истоку и југоистоку. Контакт је тада изгубљен на око четири сата. Свеједно, можда у страху од британски радарских могућности, изгледа да Немци нису осећали да су имали среће. Из још увек нејасних разлика, Литјенс трансмитује 30-минутну радио поруку генералштабу, коју пресрећу Британци, чиме добивају на времену да открију где је брод кренуо. Грешка у прорачунима на британском Кинг Џорџ V довела је до нетачне процене Бизмаркове позиције и усмерила је потеру превише на север. Бизмарк тако успева да добије на времену 25. и 26. маја у свом путовању према Француској и подршци из ваздуха и пратећим разарачима. Али од сада, гориво постаје проблем на обе стране.

Тај 26. мај је за Британце био срећан дан. Ујутро, један авион типа PBY Каталина, који је летио преко Атлантика из своје базе у Лоу Ерну, у Северној Ирској преко маленог коридора омогућеног од ирске владе, уочио је Бизмарка и адмиралитет о његовом положају. Од тог момента надаље, позиција немачког брода била је позната Британцима, иако је за напад тешким јединицама а ван досега немачких авиона било потребно непријатеља прилично успорити. Све наде сада су биле усредоточене на Снагу Х, чије су главне јединице били носач авиона Арк Ројал, бојни крсташ Риноун и крсташ Шефилд. Ова борбена група, под заповедништвом адмирала Џејмса Сомервила, послана је на север из Гибралтара.

Након заласка сунца те вечери, и у тешким временским приликама, авиони Сворфиш с Арк Ројала покренули су напад. Први талас је грешком напао Шефилда. Иако је на тај инцидент изгубљено много драгоценог времена, на крају се то показало позитивним јер је установљено да су магнетни детонатори на торпедима неисправни. За следећи напад на Бизмарк замењени су контактним детонаторима (који се активирају при контакту). У последњем нападу, око 21:00, погодак једног торпеда онеспособио је Бизмарково кормило. То га је учинило да буде у неспособним да маневрише, тј. могао је да путује једино у широком луку у смеру Краља Џорџа V и Роднија, два бојна брода који су га нападала са запада. Највећи и најмоћнији бојни брод на мору у тренутку је онеспособљен од стране једног јединог авиона. Након тешких покушаја да оспособе кормила, Бизмаркова посада јавља морнаричком главном штабу о својој немогућој позицији.

Током те ноћи, Бизмарк је био циљ непрестаних напада торпеда са разарача класе Трајбал Косака, Сика, Маорија и Зулуа, заједно са пољским Пиоруном. Ниједна страна није забележила погодак али та тактика допринела је паду морала и умору немачке посаде.

[уреди] Потапање Бизмарка

Ујутро, уторка 27. маја 1941., Родни и Краљ Џорџ V приближили су се Бизмарку, који је био лепо осветљен јутарњим сунцем у позадини. Родни се окреће према северу како би топови ударали по целој дужини непријатељског брода. Отворили су ватру мало пре 09:00. Бизмарк одговара на ватру, али је његова немогућност да се окреће знатно нашкодила његовим ватреним могућностима. Такође, његова спорост учинила га је лаком метом, те је убрзо погођен више пута, са Норфолком и Дорсетшајром који се придружују са својом ватреном моћи. Једна салва уништила је предњи контролни торањ, убивши већину виших официра.

Бизмарк је наставио да држи на палуби борбену заставу. Гориво и муниција на британским бродовима било су при крају - што указује на чињенице како је тешко било бојном броду да потопи сличну јединицу у равноправном сукобу. Ипак, када је постало очигледно да Немци неће успети да стигну у луку, Родни, Краљ Џорџ V и разарачи су послати у матичне луке. Норфолк је потрошио своја торпеда па је наређено Дорсетшајру да докрајчи непријатеља са једним торпедом. Мада је горњи Бизмарков део био комплетно уништен, оклоп му је даље издржавао ударце. Тада Линдеман наређује минирање и напуштање брода, тако да спречи заузимање од стране непријатеља. Бизмарк нестаје под таласима Атлантика у око 10:45 часова тог јутра, са губитком од преко 2,200 немачких морнара. Не знајући судбину брода, немачка заповедна база наставила је да шаље сигнале још неколико сати, све док Ројтерс није известио да је Бизмарк потопљен.

Дорсетшајр и Маори прекинули су са спасавањем преживелих када је подморнички аларм довео до тога да напусте место потапања са само 110 преживелих. Идућег јутра, У-74 и немачки брод Захсенвалд покупили су још петорицу. Нико од посаде из доњих делова брода се није спасио.

Расправа око потапања наставља се и данас: да ли је то био торпедо са Дорсетшајра; да ли су били битни погоци ранијих торпеда; да ли је топовска ватра била стварно тако небитна; да ли је то била комбинација свих ових фактора?

Потпомогнути информацијама добијеним разбијањем шифри, Британци су систематски ловили и уништавали све бродове који су асистирали Бизмарку. Немци нису више никад слали капиталне бродове у Северни Атлантик.

[уреди] Истраживање олупине

Током година брод је стекао скоро митолошки статус, а 1960. године био је чак опеван и у хит песми Џонија Хортона из под насловом „Потопити Бизмарк“. Бизмаркову олупину открио је 8. јуна 1989. године поморски археолог др. Роберт Балард који је такође заслужан и за проналажење олупине РМС Титаника. Бизмарк лежи на дубини од 4.700 m (15,500 стопа), на око 650 km западно од луке Брест у Француској. Испитивањем олупине установљена су знатна оштећења на надграђу брода која су последица артиљеријског дуела са британским бродовима, док су на трупу брода установљена само мања оштећења од торпеда, што наводи на закључак да је посада намерно потопила брод иако ова претпоставка није уврштена у званични налаз (мада су је потврдили преживели чланови посаде Бизмарка). Балард је тачну локацију олупине држао у тајности како би спречио ловце на сувенире да очерупају брод. Овакву појаву, која је нарочито дошла до изражаја након лоцирања олупине Титаника, Балард сматра својеврсном обликом „пљачке гробова“.

Касније је олупина поново лоцирана од стране експедиције коју је финансирао британски 4. канал, а која је снимала документарац о Бизмарку и ХМС Худу.

Током 2002. године снимљен је и документарни филм „Експедиција: Бизмарк“ који је режирао Џејмс Камерон, а који описује догађаје који су довели до потапања Бизмарка.

[уреди] Контраверзе

Другу експедицију која је такође истраживала олупину Бизмарка организовали су и финансирали Британци у склопу снимања документарца о ХМС Худу у току 2001. године. Ново истраживање било је усмерено на до тада небитно питање узрока Бизмарковог потонућа тј. да ли је потонуо због последица борбе или га је потопила сопствена посада, иако је историјски неспоран исход био да је потонуће Бизмарка директна или индиректна последица дејства британске морнарице. Овај спор довео је у сукоб понос обе нације, па је чак добио и медијски карактер када је приказивање телевизијског документарца на коме се виде разнета олупина ХМС Худа и скоро нетакнута олупина Бизмарка изазвало велико незадовољство у британској јавности.

Британски истраживачки тим је прво сонаром истражио претпостављено место потонућа Бизмарка. Доношење одлуке о локацији која ће се испитати било је засновано искључиво на доступним информацијама по којима се олупина налази у подножју јединог подводног вулкана у овом делу Атлантика. Након лоцирања олупине, извршили су њено снимање уз помоћ мини подморнице на даљинско управљање. На основу снимака донели су закључак да је Бизмарк потонуо од последица великог броја погодатак граната и торпеда испаљених са британских бродова.

Др. Балард, првобитни проналазач олупине Бизмарка критиковао је ово истраживање тврдећи да је национално обојено, пристрасно и да има мали историјски значај због његове површности. Нова америчка експедиција, која је поново посетила олупину, снимила је унутрашњост самог брода уз помоћ мањих и окретнијих подморница на даљинско управљање. Били су то први снимци бродске унутрашњости који су приказани у получасовном документарцу приказаном на НГС.

Ово истраживање показало је да није било пробоја оклопљеног Бизмарковог трупа испод нивоа воде и да је било само четири директна поготка изнад нивоа воде. Сва четири поготка била су на истој страни и потичу од граната калибра 406 mm испаљених са британског бојног брода ХМС Родни. Сваки од ових погодатак убио је у просеку између 150 и 200 чланова посаде али није угрозио структурални интегритет брода. Велика улубљења сведоче да пројектили калибра 356 mm испаљени са британског бојног брода ХМС Краљ Џорџ V нису били способни да пробију немачки „Вотан“ (Wotan) бочни оклоп. Испитивање унутрашњости брода уз помоћ пловилице на даљинско управљање показао је да су велика оштећења на које је указала британска експедиција заправо оштећења на спољашњем избоченом оклопу који је дизајниран да превремено детонира торпеда и апсорбује њихово разорно дејство, док је унутрашњи Бизмарков оклоп дебљине 330 mm остао неоштећен.

Коначни закључак америчке експедиције значајно се разликовао од налаза које је презентовала британска експедиција. Закључак експедиције је да је Бизмарк још увек био пловно способан и да је у тренутку када су британски бродови прекинули паљбу могао да се одржи на површини најмање још један дан и да је у тој ситуацији могао бити заробљен од стране британске морнарице. Стога се сматра да је главни разлог потонућа, што потврђују и изјаве преживелих чланова немачке посаде, отварање најдоњих вентила за воду. Детаљна рачунарска симулација удара Бизмарковог трупа о дно објашњава насталу штету као последицу хидродинамичког ударног шока унутар самог брода на чији интензитет је знатно утицао и Бизмарков неоштећени оклоп. Видео снимак олупине показује да је труп брода у одличном стању и да ће потрајати још најмање 300 година.

Иако ни једно истраживање не оспорава да је потонуће Бизмарка последица обимне акције Британске краљевске ратне морнарице, НГЦ канал је од 2004. год. престао да емитује амерички документарац док се британски филм редовно пушта на НГЦ и Дискавери каналу.

[уреди] Види још

Сестрински брод Тирпиц и други бојни брод класе Бизмарк.

[уреди] Коришћена литература

Ludovic Kennedy, Pursuit: The Sinking of the Bismarck
Ulrich Elfrath and Bodo Herzog, The Battleship Bismarck: A Documentary in Words and Pictures (Schifer Publishing; Atglen, Pennsylvania; 1989) (originally published in German as Schlachtschiff Bismarck, Ein Bericht in Bildern und Dokumentation, Podzun-Palles Verlag, Friedberg, 1975). Includes pictures of the ship under construction and interior pictures, detailed descriptions of fittings and equipment, and biographies of the principal admirals.

[уреди] Даљње штиво

Burkhard Baron von Mullenheim-Rechberg, Battleship Bismarck, A Survivor's Story, new and expanded edition (United States Naval Institute, Annapolis, 1990), the story of the senior surviving officer of the Bismarck.
Paul J. Kemp, Bismarck and Hood: Great Naval Adversaries (Arms and Armor Press, London, 1991)
Siegfried Breyer, Battleships and Battlecruisers 1905-1970 (Doubleday and Company; Garden City, New York, 1973) (originally published in German as Schlachtschiffe und Schlachtkreuzer 1905-1970, J.F. Lehmanns, Verlag, Munchen, 1970). Contains various line drawings of the ship as designed and as built.
David J. Bercuson and Holger H. Herwig The Destruction of the Bismarck (Stoddart Pulishing, Toronto, 2001). Includes personal accounts of the Battle Off Iceland and the Final Battle.
Graham Rhys-Jones The Loss of the Bismarck: An Avoidable Disaster (Cassell & Company, London, 1999). Includes a description of the planning for Exercise Rheinubung.
Robert D. Ballard The Discovery of the Bismarck (Madison Publishing, Toronto, 1990). Describes the search effort for the wreck of the Bismarck, and includes pictures of the wreck.