Свемирска трка

Из пројекта Википедија

Свемирска трка је било незванично такмичење између Сједињених Држава и Совјетског Савеза које је трајало од 1957. до 1975. Она је укључивала паралелне напоре обе земље да истраже свемир са вештачким сателитима, да пошаљу људе у свемир и да пошаљу људе на Месец. Иако њени корени леже у раној ракетној технологији и међународној затегнутости након Другог светског рата, Свемирска трка је почела након совјетског лансирања Спутњика 1 4. октобра 1957. Термин свемирска трка је смишљен као аналогија на трку у наоружавању. Свемирска трка је постала важан део културног и технолошког ривалства између Совјетског Савеза и САД током Хладног рата. Свемирска технологија је постала посебно важна арена у овом сукобу, и због своје војне примене и због психолошке користи од нараслог морала.

Садржај 1 Историјска позадина 1.1 Рани војни утицаји 1.2 Немачки допринос 1.3 Хладноратовски корени Свемирске трке 2 Вештачки сателити започињу трку 2.1 Спутњик 2.2 Комуникациони сателити 2.3 Остали важнији сателити 3 Још совјетских успеха: жива бића у свемиру 3.1 Животиње у свемиру 3.2 Људи у свемиру 4 Слетање на Месец 4.1 Беспилотне летелице 4.2 Слетање човека на Месец 4.3 Аполо 11 први стиже тамо 4.4 Други аспекти слетања на месец 5 Остали успеси 5.1 Мисије на друге планете 5.2 Лансирања и пристајања 6 Војно такмичење у свемиру 7 Крај свемирске трке 8 Организација, финансирање и економски утицај 9 Смрти 10 Хронологија (1957-1975) 11 Наследство свемирске трке 11.1 Напредак у технологија и науци 11.2 Још надолазећих свемирских трка? 12 Види још 13 Спољашње везе

[уреди] Историјска позадина

[уреди] Рани војни утицаји

Ракете су занимале научнике и аматере најмање 2.100 година. Кинези су их користили као оружје још у 11. веку. Руски научник Константин Циолковски је осамдесетих година 19. века размишљао о вишестепеним ракетама пуњеним течним горивом које би могле да стигну до свемира, али је тек 1926. Американац Роберт Годард дизајнирао практичну ракету са течним горивом. Годард је спроводио свој рад у тајности, пошто су му се научна заједница, јавност, па чак и Њујорк Тајмс подсмевали. Био је потребан рат да би катапултирао ракете у славу. Ово се показало као претња у будућности, пошто ће свака свемирска трка постати нераздвојива од војних амбиција укључене земље, упркос углавном научном карактеру и мирољубивој реторици.

[уреди] Немачки допринос

Током половине двадесетих, немачки научници су експериментисали са ракетама погоњеним течним горивом које су биле способне да достигну релативно велике висине и раздаљине. 1932, Рајхсвер, претходник Вермахта, се заинтересовао за ракете ради далекометне артиљеријске паљбе. Вернер фон Браун, славољубив ракетни научник, се придружио напорима и развио оружја за нацистичку Немачку у Другом светском рату. Фон Браун је много позајмио од оригиналних Годардових истраживања, проучавајући и побољшавајући Годардове ракете. Немачка А-4 ракета, лансирана 1942. је постала прва ракета која је стигла до свемира. 1943, Немачка је почела производњу њеног наследника, ракете Фау 2, са дометом од 300 километара и носивости бојеве главе од 1000 килограма. Вермахт је испалио хиљаде Фау 2 ракета на савезничке државе, изазивајући велике штете и губитака живота. Ипак, много више радника-робова је убијено током производње Фау 2 него у нападима. Како се Други светски рат приближавао крају, совјетска, британска и америчка војска и научни тимови су се такмичили ко ће пре заробити технологију и увежбано особље из немачке ракетне инсталације у Пиниминдеу. СССР и Велика Британија су имале неког успеха, али су САД стекле највише користи, узимајући велики део немачких ракетних научника - велик део њих су били чланови Нацистичке странке, укључујући и фон Брауна - из Немачке у САД као део операције Спајалица. Ту су научници прилагодили немачке ракете, оригинално кориштене против Британије, у друге сврхе. Послератни научници су искористили ракете да испитују услове на великим висинама (температуру, притисак), космичке зраке и остала питања. Ово се наставило под фон Брауном и његовим колегама, који су постали део америчког научничког тима.

[уреди] Хладноратовски корени Свемирске трке

Након Другог светског рата, САД и СССР су били увучени у Хладни рат кроз шпијунажу и пропаганду. Истраживање свемира и сателитска технологија је могла да допринесе у Хладном рату на оба фронта. Опрема на сателитима је могла да шпијунира друге земље, док су успеси у свемиру могли да служе као пропаганда за рекламирање научничке и војне снаге одређене стране. Исте ракете које су могле да пошаљу човека у орбиту или да погоде одрећену тачку на Месецу су такође могле да пошаљу атомску бомбу на одређени непријатељски град. Много од технолошког развоја потребног за путовање у свемир је једнако примењено на војне ракете као што су интерконтиненталне балистичке ракете. Заједно са другим аспектима трке у наоружању, напредак у свемиру је показивао технолошку и економску снагу, демонстрирајући супериорност идеологије те земље. Истраживање свемира је имало двоструку улогу: могло је да служи мирољубивим настојањима, али је исто могло да допринесе војним циљевима.

[уреди] Вештачки сателити започињу трку

[уреди] Спутњик

4. октобрa 1957, СССР је успешно лансирао Спутњика 1, први вештачки сателит који је стигао до орбите и свемирска трка је почела. Због његових војних и економских компликација, Спутњик је изазвао страх и жестоке политичке дебате у САД. У исто време, ласнирање Спутњика у Совјетском Савезу је виђено као важан показатељ научне и инжењерске способности нације.

Лансирање Спутњика у Совјетском Савезу и потоњи програм истраживања свемира је наишао на велико интересовање јавности. За земљу која се скоро опоравила од рата је било важно и охрабруjуће да види доказ напретка технике у новом добу.

Пре лансирања Спутњика, просечан Американац је веровао да САД имају супериорност у свим пољима технологије. Фон Браунов колега у Совјетском Савезу, Сергеј Корољев, главни инжењер који је дизајнирао ракету Р-7 која је послала Спутњик у орбиту, ће касније пројектовати ракету Н-1, дизајнирану да пошаље космонауте на Месец. Као одговор на Спутњик, САД су покренуле огромне напоре да поврате технолошку надмоћ, укључујући и преправку школских наставних планова у нади да ће произвести још фон Брауна и Корољева. Ова рекација је данас позната као Спутњикова криза.

Линдон Џонсон, потпредседник за време Џона Кенедија, је овако изразио мотивацију за америчке напоре:

Америчка јавност, у почетку обесхрабљена и уплашена због Спутњика, је постала везана за америчке пројекте који су следили. Школска деца су пратила успехе лансирања и грађење модела ракета је постало популаран хоби. Председник Кенеди је држао говоре охрабрујући нацију да подржи свемирски програм и да покуша да превазиђе скептицизам многих који су мислили да би милиони долара били боље искоришћени за прављење постојећег доказаног оружја или борбе против сиромаштва.

Након скоро четири месеца од ласнирања Спутњика 1, САД су лансирале свој први сателит Експлорер 1. У међувремену се одвили бројни осрамоћујући неуспеси у Кејп Канавералу. Први сателити су лансирани за потребе науке. И Спутњик 1 и Експлорер 1 су лансирани као део учешћа Совјетског Савеза и Сједињених Држава у Међународној геофизичкој години. Спутњик је помогао у одређивању густине горњег слоја атмосфере, а лет Експлорера 1 је довео до открића Ван Аленовог појаса.

[уреди] Комуникациони сателити

Први комуникациони сателит, Проjекат СКОР је лансиран 18. децембра 1958, преносећи Божићну поруку свету од америчког председника Ајзенхауера. Први активни комуникациони сателит је био Телстар 1, којег су лансирале САД 10. јула 1962.

[уреди] Остали важнији сателити

САД су лансирале први геосинхрони сателит Синком-2, 26. јула 1963. Успех ове класе сателита је значило да обичне сателитске антене нису више морале да прате орбиту сателита, пошто је орбита остајала геостационарна. Убудуће обични грађани су могли користити сателитске комуникације за телевизијски пренос, након једног намештања.

[уреди] Још совјетских успеха: жива бића у свемиру

[уреди] Животиње у свемиру

Технички, воћне муве које су САД лансирале 1946. у заробљеној немачкој Фау-2 ракети су биле прве животиње које су послате у свемир. Први сисар који је послан у свемир, пас Лајка, је путовала у совјетском Спутњику 2 1957. Пошто није постојала технологија која би вратила Лајку након лета, она је угинула од притиска и прегревања убрзо након што је стигла до свемира. 1960. совјетски пси Белка и Стрелка су летели у земљиној орбити и успешно су се вратили на Земљу. Амерички свемирски програм је увео шимпанзе из Африке и послао је на најмање две у свемир пре лансирања првог човека у орбиту. У јуну 1997, ваздухопловство САД је објавило да ће пустити своје последње шимпанзе кроз јавно ослобађање које је ауторизовао Конгрес. Два месеца након њиховог премештања у Коулстон фондацију, истраживачку лабораторију у Новом Мексику, фондација Спасимо шимпанзе је попунила захтев за њихово уклањање. Ова акција је на крају дозволила њихово ”пуштање” у полудивље услове 1999, у утoчишту у јужној Флориди. Корњаче које су Совјети лансирали у Зонду 5 су постале прве животиње које су летеле око Месеца (септембар 1968).

[уреди] Људи у свемиру

Јуриј Гагарин је постао први космонаут који је ушао у орбиту у совјетском Востоку 1, 12. априла 1961, у дану који је слављен као празник у Совјетском Савезу и многим другим земљама. Лет је трајао 1 сат и 48 минута и извршио је један лет у земљиној орбити. 23 дана касније, у мисији Фридом 7, Алан Шепард је постао први Американац који је ушао у свемир. Џон Глен у Френдшипу 7 је постао први Американац који је успешно облетео Земљу, облетевши три круга у орбити 20. фебруара 1962.

Први истовремени лет двојице човека је такође потекао из СССР, 11-15. августа. Рускиња Валентина Терјешкова је постала прва жена у свемиру 16. јуна 1963. у Востоку 6. Корољев је првобитно планирао даље мисије Востока, али након објављивања америчког Аполо програма, премијер Никита Хрушчов је захтевао убрзање. Први лет са више од једног члана посаде, совјетски Вaсход 1, модификована верзија Восток летилице, је полетео 12.октобра 1964, носећи Комарова, Феоктисова и Јегорова. Овај лет је такође био први пут да посада није носила свемирско оделосвемирска одела.

Алексеј Леонов, из Васхода 2, којег је СССР лансирао 18. марта 1965, је извшио прву шетњу у свемиру. Ова мисија се замало завршила катастрофом; Леонов је једва успео да се врати у капсулу, а захваљујући лошим ретроракетама, брод се спустио 1600 километара од планираног места. До овог времена, Хрушчов је смењен, а ново совјетско руководство неће починити одлучујуће напоре.

[уреди] Слетање на Месец

За више информација погледајте Слетање на Месец.

Иако су успеси који су постигли СССР и САД донели велики понос својим нацијама, идеолошка клима се побринула да ће Свемирска трка трајати док први човек не буде ходао по Месецу. Пре овог достигнућа, беспилотне летелице су морале прво да истраже Месец фотографисањем и показивањем својих могућности да безбедно слете на њега.

[уреди] Беспилотне летелице

Након совјетских успеха у постављању првог сателита у орбиту, Американцу су се сконцентрисали на своје напоре да пошаљу сонде на Месеце. Свој први покшај да ураде то су назвали програм Пионир. Совјетски Луна програм је постао оперативан са лансирањем Луне 1 4. јануара 1959, а Луна 1 је постала прва сонда на Месецу. Као додатак програму Пионир, било су још три специфична америчка програма: програм Ренџер, програм Лунар Орбитер и роботски Сурвејор програм са циљем проналажења потенцијалног места за слетање Апола на Месец.

[уреди] Слетање човека на Месец

[уреди] Аполо 11 први стиже тамо

Док су совјетске сонде стигле до Месеца пре америчких летелица, Американац Нил Армстронг је постао прва особа која је крочила на површини Месеца 21. јула 1969, након слетања претходног дана. Армстронг, комадант мисије Аполо 11, је имао подршку пилота командног модула Мајкла Колинса и пилота лунарног модула Едвина "База" Олдрина у догађају који је гледало 500 милиона људи широм света. Друштвени коментатори су означили слетање на Месец као један од кључних тренутака 20. века, а Армстронгове речи након што је додирнуо површину Месеца су постале овековечене:

[уреди] Други аспекти слетања на месец

Упркос другим међународним ривалствима, Свемирска трка је остала неискварена жељом за територијална проширења. Након својих успешних слетања на Месец, САД су се изричито одрекли права поседовања било ког дела Месеца.

[уреди] Остали успеси

[уреди] Мисије на друге планете

СССР је први послао сонде на Венеру и Марс 1960. Прва летелица која је успешно пролетела поред Венере је био амерички Маринер 2 који је то урадио 14. децембра 1962. Он је послао назад изненеђујуће податке о високој температури на површини и великој густини атмосфере на Венери. Пошто није носио камере, његови налази нису привукли пажњу јавности као што су урадиле слике са свемирских сонди које су далеко надмашиле могућности астрономских земаљских телескопа.

Сонда Совјетског Савеза Венера 7, лансирана 1971. је постала прва летелица која се спустила на Венеру. Венера 9 је прва послала слике са површине друге планете. Ово двоје су били само два представника у дугум низу Венера летелица; неколико других Венера летелица је извршило летове поред Венере и покушало слетање на њу. Још 7 Венера летелица је следило.

САД су лансирале Маринер 10, који је пролетео поред Венере на свом путу ка Меркуру 1974. Он је постао прва и за сада једина летелица која је летела поред Меркура.

Маринер 4, који је САД лансиран 1965, постала прва сонда која је прошла поред Марса; он је послао потпуно неочекиване слике. Прва летелица на Марсу, Марс 3, који је лансирао СССР, али није послао слике. Америчке сонде Викинг из 1976. је послала прве слике са Марса.

САД су такође послале Пионир 10 у успешном лету поред Јупитера 1973. Први лет поред Сатурна је обавио Пионир 11, а први и једини лет поред Урана и Нептуна је обавио Војаџер 2.

[уреди] Лансирања и пристајања

Први сусрет у свемиру се десио између Џеминија 6 и Џеминија 7, 15. децембра 1965. Њихов наследник Џемини 8 је извео прво пристајање у свемиру 16. марта 1966. Прво аутоматско свемирско пристајање је повезало совјетске Космос-186 и Космос-188 (две беспилотне Сојуз летелице) 30. октобра 1967.

Прво ласнирање са мора се одвило а 1967, са америчким Скаутом Б. Прва свемирска станица, совјетски Саљут 1, је започела са радом 7. јуна 1971.

[уреди] Војно такмичење у свемиру

Ван погледа, али не и без правог такмичења, напори за искоришћавање свемира у војне сврхе су текли упоредно са научничким напорима. Доста пре Спутљика 1, и САД и СССР су започели развојне планове за извиђачке сателите. Совјетска Зенит летелица, коју је за двоструку употребу дизајнирао Корољев и која је на крају постала Восток, је почела као сателит за фотографисање. Она се такмичила са серијом америчког ваздухопловства Дискаверeр. Дискаверер XIII је обезбедио прве слике из свемира августа 1960. - један дан пре него што су то Совјети урадили.

И САД и СССР су развили велике војне свемирске програме, често пратећи образац где су САД само завршиле прототип пре него што се програм окончао, док је СССР направио или чак лансирао своје:

1. Суперсоничнa интерконтинетална крстарећа ракета: Навахо (тест-програм стопиран) против Буран крстареће ракете (планирано)
2. Мала свемирска летелица са крилима X-20 Дина Соар (прототип) против МиГ-105 (тестиран)
3. Војна свемирска станица МОЛ (планирано) против Алмаза (летео модификован као Саљут 2, 3 и 5)
4. Војна капсула са отвором на топлотном штитнику Џемини Б (тестиран без посаде у свемиру) против ВА ТКС, такође знане и као Меркур свемирска капсула (летела без посаде као део ТКС летелице)
5. Скела до војне свемирске станице: Џемини Фери (планиран) против ТКС летелице (летела без посаде у свемиру и пристала је на Саљут).

[уреди] Крај свемирске трке

Док се лансирање Спутњика 1 јасно може назвати почетком Свемирске трке, њен крај је више споран. Најжешће такмичење је било током шездесетих, а Свемиркса трка се наставила након спуштања Апола 11 на Месец 1969. Иако је Аполо 11 пратило још пет слетања са посадом, амерички свемирски научници су се окренули новим теренима. Скајлаб би сакупљао податке, а свемирски шатл би враћао свемирске летелице нетакнуте из свемира. Американци тврде да је прво слетање човека на Месец победа у овој незваничној трци. У међувремену су се совјетски научници бавили својим пројектима и нису признавали пораз. У сваком случају, како се Хладни рат смиривао и како су остале нације почеле да развијају своје свемирске програме, идеја наставка трке између две суперсиле је постајала све мање извесна.

Обе земље су развиле војне свемирске пројекте са посадом. Америчко ваздухопловство је предложило да Титан ракете лансирају Дина-Соар хиперсоничну једрилицу која би пресретала непријатељске сателите. План за Орбиталну лабораторију са посадом (користећи опрему засновану на програму Џемини која би извршила задатке надгледања) је потиснуо Дину-Соар, али је такође доживео отказивање. СССР је поручио Алмаз програм за сличне војне свемирске станице, који се спојио са Саљут програмом.

Свемирска трка се успорила након слетања Апола на Месец, који су многи посматрачи означили као њен врхунац или крај. Остали мисле да је крај јасно дошао са заједничким пројектом Аполо-Сојуз 1975. Совјетска летелица Сојуз 19 се састала у свемиру и пристала на амерички Аполо, дозволивши астронаутима из супарничких држава да пређу у другу летелицу и да учествују у заједничким експериментима. Иако су настојања сваке земље у свемиру слабила, оне су ишле у значајно другачијим правцима, а идеја трке је постала застарела након пројекта Аполо-Сојуз.

Чак је у овом тренутку сарадње совјетско вођство обавештено о проспекту мешања америчког ваздухопловства у програм Свемирки шатл и почело је да се такмичи са програмима Буран и Енергија. Раних осамдесетих, почетак америчке Стратешке одбрамбене иницијативе је даље појачало такмичење које је резултирало колапсом Источног блока 1989.

[уреди] Организација, финансирање и економски утицај

Огромни трошкови и бирократија који су били потребни да се организује истраживање свемира су довели до оснивања националних свемирских агенција. Сједињене Државе и Совјетски Савез су развили програме фокусиране само на научне и индустријске потребе ових напора.

29. јула 1958. председник САД Ајзенхауер је потписао Национални аеронаутички и свемирски акт о оснивању Националне аеронаутичке и свемирске агенције (НАСА). Када је она почела са радом 1. октобра 1958. НАСА се састојала од 4 лабораторије и око 8.000 радника владине 46 година старе агенције за аеронаутику, Националног саветничког комитета за аеронаутику (НАЦА). Док је њена претходница НАЦА радила са буџетом од 5 милиона долара, финансирање НАСА се брзо попело на 5 милијарди долара годишње, укључујући и велике суме потпредузимача из приватног сектора. Слетање Апола 11 на Месец је коштало око 20 до 25 милајарди долара.

Недостатак поуздане статистике чини тешким поређење америчких и совјетским трошкова, посебно за време Хрушчовљевог периода. Ипак, 1989. тадашњи начелник штаба совјетских оружаних снага, генерал Мојсејев је известио да је СССР доделио 6,9 милијарди рубљи (око 4 милијарди долара) свом свемирском програму те године. Други совјетски званичници су проценили да су њихови укупни трошкови износили близу те суме током целог времена трајања програма, док су неки нижи званичници процењивли на 4,5 милијарди долара. Као додатак нејасноћи око бројки, таква поређења морају узети у свој рачун и вероватне ефекте совјетске пропаганде, која је за циљ имала да учини да Совјетски Савез изгледа јако и да збуни анализе Запада.

Организациони проблеми, посебно унутрашња ривалства, су такође мучили совјетске напоре. СССР није имао ништа слично НАСА (Руска авијатичарска и свемирска агенција постоји тек од деведесетих). Превише политичких проблема у науци и превише личних погледа су ометали совјетски напредак. Сваки совјетски главни пројектант је морао да се бори за своје идеје, тражећи покровитељство неког владиног званичника. 1964, између разних главних пројектаната, СССР је развијао 30 различитих модела лансирних рампи и свемирских летелица. Након смрти Корољева, совјетски свемирски програм је постао реактиван, покушавајући да одржи једнакост са америчким. 1974, СССР је реорганизовао свој свемирски програм, створивши пројекат Енергија да би копирао амерички Свемирски шатл са Бураном.

[уреди] Смрти

Када је Аполо 15 напустио Месец, астронаути су оставили споменицу астронаутима обе нације који су погинули током напора да се стигне до месеца. У САД, први астронаути који су погинули током директног учешћа у свемирским путовањима или припремамама су служили у Аполо 1 мисији: комадант Вирџил "Гас" Грисом, старији пилот Едвард Вајт и пилот Роџер Чејфи. Њих тројица су погинула током пожара током теста на земљи 27. јануара 1967. Наиме, ракета у којој су се налазили је била испуњена чистим кисеоником, а не ваздухом, јер су тадашње америчке ракете биле слабе у поређењу са совјетским и нису могле да поднесу додатни терет. Варница која се појавила у кабини се брзо претворила у пожар.

Летови Совјетског Савеза Сојуз 1 и Сојуз 11 су такође исходовали погибијама. Сојуз 1, лансиран 23. априла 1967, је носио само једног космонаута, пуковника Владимира Комарова, који је погинуо због пада јер се падобран запетљао при повратку на Земљу. 1971. совјетски космонаути Георги Добровољски, Виктор Патсајев и Владимир Волков су се угушили током уласка после повратка са орбиталне станице Саљут 1. За време повратка на Земљу отворио се вентил и сав ваздух је исцурео иза капсуле, а космонаути нису носили свемиркс одела. Такође, за време њиховог боравка у свемиру, њихови мишићи су атрофирали и нису имали снаге да заврну вентил. После ове несреће, космонаути су морали у повратку да носе свемирска одела и да упражњавају физичке вежбе током дужих боравака у свемиру.

Остали астронаути су умрли у сродним мисијама, укључујући четворицу Американаца који су погинули у паду авиона Т-38. Јури Гагарин, први човек су свемиру, је доживео сличну судбину када је пао у ловцу МиГ-15 1968.

[уреди] Хронологија (1957-1975)

Датум	Значај	Држава	Име мисије
21. август 1957.	Интерконтинетални балистички пројектил	СССР	R-7 Семјорка
4. октобар 1957.	Први вештачки сателит (Земље)	СССР	Спутњик 1
3. новембар 1957.	Жиботиња у свемируt (пас Лајка)	СССР	Спутњик 2
31. јануар 1958.	Откриће Ван Аленовог појаса	САД-АБМА	Експлорер 1
18. децембар 1958.	Комуникациони сателит	САД-АБМА	Пројекат СКОРЕ
4. јануар 1959.	Сунчев вештачки сателит	СССР	Луна 1
17. фебруар 1959.	Метереолошки сателит	САД-НАСА (НРЛ)1	Вангард 2
јун 1959.	Шпијунски сателит	Америчко ваздухопловство	Дискаверер 4
7. август 1959.	Слика Земље из свемира	САД-НАСА	Експлорер 6
14. септембар 1959.	Сонда на Месецу	СССР	Луна 2
7. октобар 1959.	Слика даље стране Месеца	СССР	Луна 3
12. април 1961.	Први човек у свемиру	СССР	Восток 1
10. јул 1962.	Први активан комуникациони сателит	САД-АТ&Т	Телстар
29. септембар 1962.	Први вештачки сателит који нису послале суперсиле	Канада	Алеут 1
16. јун 1963.	Жена у орбити	СССР	Восток 6
18. март 1965.	Свемирска шетња	СССР	Васход 2
15. децембар 1965.	Орбитално састајање2	САД-НАСА	Џемини 6A/Џемини 7
1. март 1966.	Сонда слеће на другу планету - Венеру	СССР	Венера 3
16. март 1966.	Орбитално састајање и пристајање	САД-НАСА	Џемини VIII
24. децембар 1968.	Лет људске посаде око Месеца	САД-НАСА	Аполо 8
21. јул 1969.	Човек на Месецу	САД-НАСА	Аполо 11
23. април 1971.	Свемирска станица	СССР	Саљут 1
14. новембар 1971.	Сателит кружи око друге планете - Марс	САД-НАСА	Маринер 9
9. новембар 1972.	Геостационарни комуникациони сателит	Канада-БЦЕ	Аник А1
15. јул 1975.	Прва заједничка америчко-совјетска мисија	САД-НАСА СССР	Пројекат Аполо-Сојуз

¹ Пројекат Вангард је пребачен са НРЛ на НАСА непосредно пре лансирања.
² Совјетски Савез је раније покушао састајање 12. август 1962. Ипак, Восток 3 и Восток 4 су дошли само на 5 километара један од другога и радили су на различитим орбитама. Правда није поменула ову информацију, али је јавила да се састајање десило.

[уреди] Наследство свемирске трке

[уреди] Напредак у технологија и науци

Технологија, посебно у аеросвемирском инжињеринг и електронска комуникација, је много напредовала током овог периода. Међутим, ефекти Свемирске трке су отишли даље од ракета, физике и астрономије. Технологија свемирске трке се проширила на поља као што су кућне потрепштине или студије опадања лишћа у шумама, а напори да се победи у свемирској трци су на много начина променили начин на који су студенти учили науку.

Америчке бриге да су брзо заостале иза Совјетског Савеза у трци до свемира су брзо довеле до тога да су законодавци и наставници тражили већи нагласак на математици и природним наукама у америчким школама. Амерички Национални одбрамбени акт о образовању из 1958. је повећао финансирање ових циљева од образовања у детињству до пост-дипломских студија.

Научници подстрекивани овим напорима су помогли у развијању технологија за истраживање свемира који су усвојене за разне употребе од кухиње до атлетких борилишта. Осушена и спремна-за-јело храна, одећа која остаје сува, чак и наочаре које се не замагљују су имале корене у свемирској науци.

Данас више од хиљаду вештачких сателита кружи око Земље, преносећи податке око планете и олакшавајући даљинско очитавање података о времену, вегетацији или кретања људи према државама које их запошљавају. Даље, много од микротехнологије која погони сваконевне активности потиче од истраживања које је почетно покренула Свемирска трка.

СССР је остао неприкосновен лидер у прављењу ракета, чак и након краја Хладног рата. САД су постале супериорне у електроници, даљинском очитавању, навођењу возила и роботском управљању.

[уреди] Још надолазећих свемирских трка?

Иако се његова брзина смањила, истраживање свемира наставља да напредује након краја Свемирске трке. САД су лансирале прву свемирску летелицу која се могла поново користити (свемирски шатл) на двадесетогодишњицу Гагариновог лета 12. априла 1981. 15. новембра, СССР је лансирао своју верзију шатла звану Буран. Ове и друге нације настављају да лансирају сонде, сателите различитих врста и велике свемирске телескопе.

Могућност друге међународне свемирске трке је појавила на крају 20. века, са Европском свемирском агенцијом (ЕСА) која је преузела вођство у лансирању комерцијалних ракета са Аријаном 4 и такмичећи се са НАСА. Амбиције ЕСА су кулминирале у амбициозне планове као што је програм Аурора који покушава да пошаље људску мисију на Марс пре 2030. и послала је разне пионирске мисије да би се постигао овај циљ. Са сличним објављењем америчком председника Буша 2004, означивши временски оквир за конструисање и планирање мисије за Истраживачки брод са посадом (накнадни повратак на Месец и касније пут до Марса до 2030.). 2005. ЕСА можда има почетну предност, пошто се удружила са Русијом. Они ће вероватно заједнички финансирати и развијати свој верзију Клипер летелице која је предвиђена за прво лансирање 2011, неколико година раније од њеног америчког супарника, који је још увек у стању раних скица. 2006. ЕСА још увек мора да финансира студију Клипера.

Друге нације су такође способне за увећање такмичења у истраживању свемира, највише Кина, Индија и Јапан. Иако финансирање нија на истом нивоу као ЕСА или НАСА, успешни летови са човеком Шенжуа 5 и Шенжуа 6 и планови за свемирску станицу Народне републике Кине су показали шта друге земље могу да постигну. Индија ће такође лансирати беспилотну лунарну мисију Чандрајан-1 почетком 2008. и такође има планове за летове са људском посадом.

Друга врста свемирске трке, можда у природи другачија од првобитног совјетског-америчког такмичења, се може десити између комерцијалних свемирских компанија. Рани напори, за оно што се често назива свемирски туризам, да се покрену прва комерцијална путовања у свемир, су кулминирале 28. априла 2001, када је Американац Денис Тито постао први свемирски туриста када је посетио Међународну свемирску станицу на руском Сојузу ТМ-32. Такмичење приватних под-орбиталних летелица је такође призвало нову свемирску трку између приватних компанија. Крајем 2004, бртинаски авијатичар-финансијер Ричард Брансон је објавио покретање Вирџин Галактик, компаније која ће користити Свемирски брод 1 технологију, са надама да ће лансирати прве под-орбиталне летове до 2008

[уреди] Види још

• НАСА
• Вернер фон Браун

[уреди] Спољашње везе

• CORE/NSF
• Уметнички рад који приказује Хладни рат у свемиру
• TheSpaceRace.com - информације о Меркјури, Џемини и Аполо програмима
• Хронологија свемирске трке 1960-1969
• Скенирано писмо у PDF формату које је фон Браун послао Линдону Џонсону 29. априла 1961.
• Зашто је СССР изгубио трку до Месеца?
• International Cold War Project group's analysis of Space Race history

Овај чланак је део  Портала о Хладном Рату  више о Хладном рату

Чланак Свемирска трка је пример међу сјајним чланцима. Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.