Свети Алексије
Из пројекта Википедија
Свети Алексије је хришћански светитељ. За време владавине цара Хонорија у Риму је живљео висок царски достојанственик Јевтимијан, веома угледан и богат. И он и његова жена Аглаида водили су богоугодан живот. Иако је био богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по заласку сунца.
Имали су јединца сина, овога Алексија. Он је принуђен да се ожени али је те исте ноћи оставио не само жену него и дом, сео у лађу и дошао у град Едесу у Месопотамији где је био чувени лик Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обукао у одело просјака и као просјак је живео седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочуо као богоугодник, он се уплаши од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, али лађа је занесена и допловила чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га није познао, али из милосрђа му је дозволио да у дворишту његовом у једној колиби живи. Ту је Алексије провео још седамнаест година живећи само на хлебу и води. После 17 година је преминуо. Хришћани верују да је тада било откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који је рекао у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после открило се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар је са папом и целом пратњом дошао у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознали су да је онај просјак тај човек Божји. Кад су ушли у његову избу, нашли су га мртвог, али му је лице светлело као сунце. У руци је имао хартију коју је написао непосредно пред смрт. Из те хартије родитељи његови су сазнали, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж. Хришћани верују да су се додиром његовог тела лечили многи болесници. Из тела му је потекло миро благоухано. Сахрањен је у ковчегу од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. Преминуо је 17. (30. марта) 411. године.
Српска православна црква слави га 17. марта по црквеном, а 30. марта по грегоријанском календару.
[уреди] Спољашње везе
Напомена: Овај текст или један његов део је преузет из охридског пролога светог владике Николаја Велимировића.