Српска писменост

Из пројекта Википедија

Успостављање времена и простора почетка писмености једног народа сложен је и често неизвестан посао. У већини случајева ограничен је и спутан малим бројем изворних и годином означених споменика. Познији, пак, и најстарији сачувани писани споменици временом образују чврсти зид, кроз који је тешко продрети и погледати у старија раздобља. Тако се и у нас често може чути и прочитати да српска писменост почиње са великим жупаном Стефаном Немањом и његовим сином Светим Савом или са Мирослављевим јеванђељем.

Покушаћемо да из Немањиног времена погледамо уназад, у дубљу и често магловиту прошлост српске писмености. Дели нас већ више од једног века од монографије Стојана Новаковића "Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима" (1893). Широко постављена питања настанка српске писмености у оквиима духовне и политичке историје балканских Словена чине ову књигу незастаривом.

Многи проблеми у књизи разложно су постављени и назначени путеви даљих истраживања, која се касније, нажалост, нису развила. Новаковићеве речи како је за Србе Маријино јеванђеље оно што је за Русе Остромирово јеванђеље (1056-1057) — нису само сликовито поређење. Оне су јасно упућивале да изворе српске писмености треба тражити у добу Ћирила и Методија и њихових првих настављача и да је та писменост добрим делом била глагољска.

Од времена Јагићевог издања (1883) до данас Маријино јеванђеље, као кључни споменик настао у нашим штокавским крајевима најкасније почетком XI века, није привукло већу пажњу историчара српскохрватског језика. Ни глагољском наслеђу, уз то, није посвећена заслужена пажња. Гршковићев и Михановићев одломак апостола, глагољицом писани споменици у првом полустолећу XII века у српским крајевима, потпуно су занемарени у новијим филолошким истраживањима. У Михановићевом одломку, на пример, бисеру српске редакције, одсликава се давнашњи суживот глагољице и ћирилице у српским земљама, када се глагољица споро повлачила из књига.

Срби су дуго и напоредо употребљавали два писма као национална, глагољицу и ћирилицу. Хиландарска оснивачка повеља из 1198. године, рецимо, једино непосредно изворно писано сведочанство o језику светога Саве и његовог времена, готово дословно је писана у глагољском предању. Свако слово ове ћирилске повеље, осим једног, има одговарајући знак у глагољици. Повеља нам, поред осталог, наговештава и какву је ћирилицу свети Сава, односно Растко, могао да учи у дечачким годинама. Била је то ћирилица по своме саставу скоро иста као глагољица. Зато је свети Сава са лакоћом читао глагољске књиге, које у његово време, верујемо, још нису биле велика реткост.

Развој српске државе и Српске Православне Цркве неразлучиво је повезан са настајањем и укорењивањем српске писмености. Непрекидност владарске линије започиње пре Стефана Немање и наставља се током два столећа владавине Немањића. Велики жупан је то знао и осећао, те зато у уводу Хиландарске оснивачке повеље истиче како Бог „по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском" („по мнозеј јего и неизмернеј милости и чловекољубију дарова нашим прадедом и нашим дедом обладати сијов земљов србсков").

Таква непрекидност у Немањиној дедовини почивала је све више на стасању српске писмености. Тако, када је Немања као владар дошао у Рашку, дуги ток српске писмености од два и по до три века већ бејаше уобличио српску редакцију и српскословенски језик. Неће бити претерано ако кажемо да је Стефана Немању могла да да само средина писменошћу већ одуховљена. Без богате старије српске писмености не би било ни независне државе Немањине. Без претходног наслеђа српске писмености не би било ни светога Саве ни самосталне Српске цркве.

Одавно су нам се у сећање урезале речи Николе Радојчића записане 1935. године: „Како ми је било жао гледати где наши историчари често пуштају Неманићку државу да из ничега изникне... Где је, икада, тако моћна држава израсла из ничега?" Речи нашег историчара стално су нас подстицале и храбриле да допремо што дубље у прошлост пре Стефана Немање, да макар назремо изворе и токове српске писмености.

Јер, као што држава Немањића није могла да изникне из ничега, тако ни књижевност првих Немањића није могла да се развије из ничега. Где је, икада, књижевност, као што је поезија и проза светога Саве, Стефана Првовенчаног и њихових млађих сувременика, израсла из ничега! Где је, икада, превод, као што је Номоканон светога Саве, израстао из танке писане традиције! Где је, икада, свештенство, као што су јерарси тек осамостаљене Српске цркве, израсло из незнања давнашњих књига на сопственом језику!

Редослед српских најстаријих споменика, каквог данас знамо, познат нам је, са неколико изузетка, већ преко једног столећа. Треба потражити нове путеве и начине за истраживање превиђених, заборављених и занемарених српских споменика блиских тој међи непознатог и познатог. Текстологија се последњих деценија веома развила на средњовековној писаној грађи православних Словена. Посебно се текстолошки проучавају са грчког преведена дела из свештене, богослужбене и уопште богате духовне књижевности источног и византијског света.

Када је српско рукописно наслеђе у питању, још се није дошло до јасног и потпуног полазишта за најстарије језичко раздобље. Чињеница да су изворна дела Златног века бугарске књижевности, Првог бугарског царства, сачувана, добрим делом, у српским и руским преписима, по природи ствари нас враћа у X и XI век. Примивши хришћанство за време византијског цара Василија I (867-886), српске земље су постале отворена средина за настајање и јачање словенске писмености.

Данас нам најстарији српски споменици само делимично нуде слику o давнашњем сложеном развоју српског писма и правописа. Глагољица се бејаше укоренила у српским крајевима, те се током X, XI и XII века упоредо употребљавала са ћирилицом, која је све више, нарочито у правним списима, постајала водеће писмо. Иако ликовно необична, за савремено око, глагољица је у српској ћирилици оставила јаке трагове, препознатљиве и током XIII, XIV и XV века. Са смењивањем писама текла је и дуга еволуција српског правописа.

[уреди] Литература

Ђорђе Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Бгд. 2001.)