Георг Вилхелм Фридрих Хегел
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Животопис
Георг Вилхелм Фридрих Хегел (нем. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; 27. август 1770 - 14. новембар 1831) рођен је у Штутгарту. Отац му је био мали чиновник у виртембершком министарству финансија; и Хегел сам је одрастао са стрпљивим и методичким навикама оних јавних службеника чија је скромна способност дала Немачкој градове са најбољом управом на свету. Као младић био је неуморан студент; све важније књиге које је читао потанко је анализовао и дуга места из њих исписивао. Права култура, говорио је он, мора да почне одлучним савлађивањем самога себе; сличан је био и питагоровски систем васпитања, јер је ученицима наређивао да ћуте за првих пет година свога учења.
Хегелово проучавање грчке књижевности изазвало је у њему одушевљење за античку културу које га није остављало ни онда кад је безмало сасвим престао да се одушевљава за друге ствари. „При помену Грчке образован човек у Европи, нарочито Немац, осећа се као код куће. Европљани су добили своју религију са даљег извора, с Истока; ... али, што је овде, што је присутно, — науку и уметност, што задовољава наш духовни живот, што га уздиже и украшава, - добијамо, посредно или непосредно, из Грчке.“ Једно време религију Грка више је ценио него хришћанство; у једном спису о животу Исусову у којем је Исуса схватио као сина Марије и Јосифа, а чудесне елементе оставио по страни, антиципирао је схватања Штраусова и Ренанова. Доцније се одрекао овога дела.
И у политици је показивао револуционарни дух, али се не би могло закључивати да га је имао по оном што је доцније обожавао status quo. Kao студент теологије у Тибингену, са Шелингом жарко је бранио Француску револуцију, и једнога дана рано ујутро засадио је на тргу Дрво слободе. „Француски народ, купајући се у својој револуцији (писао је он) ослободио се многе установе што ју је људски дух оставио као детињу обућу, јер га је притискивала, а притискује још и друге као мртви окови.“ У оним наде пуним данима, „кад је бити млад значило бити у правом рају“, Хегел је, као Фихте, флертовао с неком врстом аристократског социјализма и предао се, са значајном снагом, романтичкој струји која се раширила по целој Европи.
Своје студирање завршио је у Тибингену године 1793. и добио сведочанство по којем је био обдарен човек и добар карактер, вичан теологији и филологији, али без философске спреме. У то време био је без средстава, и свој хлеб морао је да заслужује као васпитач у Берну и Франкфурту. То су биле године правог његовог развитка: док се Европа комадала у националистичким борбама, Хегел је сабирао своју духовну снагу и развијао се. Тада (године 1799.) умре му отац, и он се, пошто је наследио отприлике шест хиљада марака, држао за богата човека, и остави васпитачко занимање. Молио је свога пријатеља Шелинга да га посаветује где би се могао настанити, и распитивао се за какво место где има једноставне хране, много књига и „ein gutes Bier“ (доброг пива). Шелинг му је препоручио Јену, која је била универзитетска варош под јурисдикцијом војводе од Вајмара. У Јени је у то доба Шилер предавао историју; Тик, Новалис и Шлегели проповедали су романтику; Фихте и Шелинг развијали су ту своју философију. Хегел дође у Јену године 1801, а 1803. постао је доцент университета.
Када је године 1806. Наполеонова победа над Прусима помела малу научничку варош и унела у њу страву, Хегел је још био у Јени. Француски војници упадну у његов стан, и он, као што то приличи једном философу, ухвати маглу, носећи са собом рукопис свог првог великог дела, Феноменологије духа. Неко време био је толико лишен свих средстава да је Гете саветовао Кнебела нека Хегeлу узајми нешто новаца да преброди највећу невољу. Готово огорчен, писао је Хегел Кнебелу: „Искуство ме је уверило о истини библиjских речи, и оне су постале моја звезда водиља: Тражите најпре храну и одећу, а царство небеско доћи ће већ само.“ Најпре је редиговао неке новине у Бамбергу; затим, године 1812, постао је у Нирнбергу директор једне гимназије. На томе положају, можда, стоичке нужности административног посла охладиле су његово одушевљење за романтику, и слично Наполеону и Гетеу, направиле су од њега класичан лик несавремен у романтичком времену. У Нирнбергу је написао своју Логику (1812-16), која је благодарећи својој неразумљивости освојила Немачку, и донела му катедру философије у Хајделбергу. У Хајделбергу је написао своју голему Енциклопедију философиских наука (1817), и на основу тога дела, године 1818, позван је на универзитет у Берлину. Од тога времена па све до краја свога живота он је неоспоравано владао царством философије као Гете царством књижевности, и Бетовен царством музике.
Ако је Хегел, у својим доцнијим годинама, био више склон конзервативним него ли радикалним закључцима своје философије, то се делимично догодило стога што је дух времена (да употребимо његову сопствену историјску фразу) био уморан од сувише многих промена. После револуције 1830. године он је писао: „Најзад, после четрдесет година ратовања и неизмерних пометњи, старо срце може се радовати што види крај свега тога, и што је почео период мирољубивог задовољства.“ Није било сасвим у реду што је философ борбе и дијалектичар развитка постао бранилац задовољства; али, човек са шездесет година има право да захтева мир. Противречности у Хегеловом мишљењу биле су, ипак, и сувише дубоке да би допуштале мир; и у идућем нараштају његови нaследници са дијалектичком фаталношћу поцепали су се у „Хегeловску десницу“ и „Хегeловску левицу“. Вајсе и млађи Фихте нашли су у схватању да је стварност умна један философски израз за учење о Провиђењу, и оправдање за једну политику апсолутне послушности. Фојербах, Молешот, Бауер и Маркс вратили су се ка скептицизму и „вишем критицизму“ Хегeлове младости, и философију историје развијали су у теорију борбе класа која је с хегeловском нужношћу водила ка „неминовном социјализму“. Место Алсолутног што историју одређује духом времена, Маркс је усвојио покрете маса и економске моћи као основне узроке свих фундаменталних промена без обзира да ли се оне дешавају у свету ствари или у животу мишљења, Хегел, царски професор, расуо је клице социјализма.
Стари философ прогласио је радикале за сањаре, и брижљиво је крио своје раније расправе. Он се придружио пруској влади, благословио је најновије откровење Апсолутног, и грејао се на сунцу своје академске милости. Његови непријатељи назвали су га „званичним философом“. Он је почео да свој систем сматра за један део природних закона овога света; заборавио је да је његова властита дијалектика осудила његове мисли на пролазност и растурање. „Никада философија није говорила тако узвишеним језиком и никад њен царски углед није био тако признат и обезбеђен као отприлике године 1830.“ у Берлину.
Нo, Хегел је веома брзо старио у тим срећним годинама. Био је расејан онако као што се генији приказују у анегдотама. Једнога дана ушао је у слушаоницу само с једном ципелом, пошто је другу, неопажено, оставио прилепљену за улично блато. Када се у Берлину године 1831. појавила колера, његово оронуло тело било је једна од првих жртава које су подлегле зарази. После боловања које је трајало само један дан умро је изненада и мирно у сну. Као што су у истој години рођени Наполеон, Бетовен и Хегел, тако је Немачка у кратком року, од године 1827. до 1832, изгубила Гетеа, Хегeла и Бетовена. Они су стајали на крају једне епохе и били су последњи сјајни напор златног времена у Немачкој.
Његов рођендан долазио је одмах иза рођендана Гетеа; и поносна Немачка славила је њима у част двоструку свечаност сваке године.
[уреди] Научни рад
Једаред је један Француз замолио Хегла да му овај износе своју философију у једној реченици; Хегелу је то мање пошло за руком него ли калуђеру који је имао да дефинише хришћанство стојећи на једној нози и који је овако просто рекао: „Воли свога ближњега као себе самога“. Хегел је сматрао за подесније да одговори у десет свезака; и кад су ове биле написане и објављене, и кад је цео свет о њима говорио, он се жалио да га разуме само један једини човек, али ни овај нарочито. Највећи део његових списа састоји се, као радови Аристотелови, из нацрта што их је правио за своја предавања, или, још горе, из студентских бележака о његовим предавањима. Само су Логика и Феноменологија из његове руке, и то су мајсторска дела неразумљивости, помрачена апстрактним и збијеним стилом, мађиски оригиналном терминологијом, и претерано обазривом модификацијом свих ставова, у којој се огледа баш готско богатство ограђивачких клаузула. Хегел описује своје дело „као покушај да философију научи говорити немачким језиком.“ То му је успело.
[уреди] Логика
Логика је анализа не метода мишљења, него појмова којима се човек служи при мшпљењу. Ове Хегел изједначује са Кантовим категоријама — бићем, квалитетом, квантитетом, релацијом итд. Први је задатак философије да рашчлани ове основне појмове који се у свему нашем мишљењу час амо час тамо бацају. Између свх најважнији је појам релације или односа; свака претстава је група односа; једну ствар можемо замишљати само у односу према нечему другом, и обраћајући пажњу на њене сличности и различности. Представа без ма каквих односа јесте празна; то је све што је замишљано ставом: „Чисто Биће и Ништа јесу исто.“ Биће апсолутно лишено односа или квалитета не постоји, и не може му се придати никакав смисао. Ова теза донела је бескрајан низ досетака, којн се још наставља; и она је истовремено била и сметња и мамац за проучавање Хеглова мишљења.
Најошптији од свих односа јесте однос контраста или супротности. Свако стање мишљења или ствари — свака представа и свака ситуација у свету — води неодољиво ка својој супротности, и с овом се удружује у једну вишу или сложенију целину. Ово „дијалектичко кретање“ прожима све списе Хеглове. То је, разуме се, стара мисао коју је већ наговестио Емпедокле, и остварио у „златној средини“ Аристотело, који је учио да је „сазнање супротности једно“. Истина је (као електрон) органско јединство супротних делова. Истина консерватизма и радикализма лежи у либерализму — у отвореном духу и опрезној руци, и у отвореној руци и опрезном духу; образовање наших схватања о важнијим питањима јесте све слабија осцилација између екстрема; у свима спорним питањима важи став да veritas in medio stat. Кретање еволуције јесте непрестано развијање супротности, и њихово мешање и помиривање. Шелинг је имао право: — постоји оснивачки „идентитет супротности“; и Фихте је имао право: — теза, антитеза и синтеза образују формулу и тајну сваког развитка и сваке реалности.
Јер се не развијају само мисли према „дијалектичком кретању“, него и ствари; свака дана ситуација има у себи једну противречност коју развитак мора да разреши јединством без супротности. Тако, несумњиво, садањи друштвени поредак крије у себи једну противречност: јаки индивидуализам који је у време економске младости и неисцрпених врела био нужан, у доцније време изазива тежњу за кооперативним обликом државе; али, будућност неће доживети ни садању реалност ни идеалну слику будућности, него једну синтезу у којој ће се наћи понешто из сваке од те две области да образују виши облик живота. Ну, и тај вшпи степен поцепаће се у једну плодовиту противречност, и тако ће се пењати до још виших степена организације, до сложености и јединства. Зато је кретање идеја исто као и кретање ствари: у сваком од њих влада дијалектички напредак од јединства кроз различности до јединствене различжости или до различног јединства. Мишљење и биће следују истом закону; и логика и метафизика јесу једно исто.
Дух је необилазно нужни орган за опажање овога дијалектичкога процеса и овога јединства у различности. Функција духа, и задатак философије, јесте откривање јединства које потенцијално лежи у различности; задатак етике јесте уједињавање карактера и начина живота; а задатак политике јесте уједињавање јединки у државу. Задатак религије јесте поимање и осећање оног апсолутног у којем су све супротности разрешене у јединство, оног великог збира бића у којем су једно материја и дух, субјекат и објекат, добро и зло. Бог је систем односа у којем се крећу све ствари и добијају своје биће и свој смисао. У човеку се апсолутно уздиже до самосвести, и постаје апсолутна идеја — то јест, мисао која саму себе прима као део апсолутног, превазилази индивидуалне ограничености и намере, и докучује, иза универсалне борбе, сакривену хармонију свих ствари. „Ум је супстанција света; ... план васељене је апсолутно уман.“
Не као да би борба за живот и зло били пука негативна уображења; они су довољно реални; али, у перспективи мудрости, они су степени испуњавања и добра. Борба је закон растења; карактер се образује у вихорима и под притиском живота; и човек достиже своју пуну величину само кад је прошао кроз ватру притешњености, одговорности и патње. Чак и бол има нешто умно; он је знак живота и потстрек за реконструкцију. И страст има своје место међу умним стварима: „Ништа велико у свету није извршено без страсти“; чак и егоистичне тежње једнога Наполеона утицале су ненамерно на развитак народа. Живот није створен за срећу, него за напоре. „Историја света није земљиште среће; периоди среће празни су листови у њој, јер су то периоди хармоније; а једна таква тупа задовољност самим собом није човека достојна. Историја се ствара само у оним временима у којима се противречности стварности разрешавају растењем, као што скањивање и тромост младости у зрелим годинама прелазе у лакоћу и поредак. Историја је једно дијалектичко кретање, безмало низ револуција, где народи после напора, и генији после генија постају оруђа Апсолутног. Велики људи мање су очеви него бабице будућности; мајка њихових дела јесте Zeitgeist, дух времена. И геније меће само један камен на гомилу, као што су то други чинили; али, „он има на неки начин срећу да буде последњи, и чим је он свој камен метнуо, заблиста грађевина као грађевина из његових сопствених руку.“ Такве јединке у овим својим циљевима нису имале свест о општој идеји; ... али, проникнуле су у потребе времена — у оно што је подесно за развитак. То је баш права истина њихова времена, њихова света; то је, тако рећи, најближа врста на реду, и она је већ формирана у утроби времена.“
Чини се да таква философија води на револуционарне закључке. Дијалектички процес прави од промене основни принцип живота; ниједно стање није трајно; на сваком степену ствари находи се једна противречност коју може да разреши само „борба супротности“. Према томе, највиши закон политике је слобода — која држи отворен пут ка променама; историја је растење слободе, и држава јесте, или би требало да је организована слобода. У другу руку, учење да је „стварност умна“ има једну консервативну боју: свако стање, мада је одређено да ишчезне, има божанско право које му припада као једном нужном степену у развитку; у извесном смислу брутална је истина да је „све што постоји добро“. И као што је јединство циљ развитка, поредак је први услов слободе.
[уреди] Спољашње везе
[уреди] Литература
- Имануел Кант: Белешка о Хегелу
