Други светски рат у Југославији
Из пројекта Википедија
Други светски рат у Југославији је почео 6. априла 1941. немачким бомбардовањем Београда, а завршио се 15. маја 1945. Као победник из рата су изашли партизани, који су осим са окупаторима, борили у грађанском рату са четницима.
Садржај |
[уреди] Априлски рат
 |
За више информација погледајте Априлски рат. |
Jугословенска влада је пратећи догађаје у Европи од стране Хитлерове нацистичке Немачке очекивала да ће и Југославија бити нападнута. Зато је тражила начин како да избегну тај неизбежан сукоб. Један од начина да се реше безбедносни проблеми Краљевине Југославије било је и потписивање пакта са Немачком 25. марта 1941. године. Повољни услови за Краљевину Југославију у овом уговору нису били гаранција да ће бити и испоштовани од Хитлера. Супротна одлука значила је сигуран рат са Немачком и њеним савезницима који су потпуно окруживали Краљевину Југославију. У току ноћи 20. марта одржана је седница на којој је југословенска влада решила да приступи Тројном пакту. 25. марта је у Бечу потписан протокол о приступању Тројном пакту.
Народ није био задовољан овом одлуком јер је сматрао сарадњу са нацистима неприхватљивом. Због тога су избиле демонстрације и изведен је државни удар 27. марта 1941. године на челу са генералом Душаном Симовићем. Државни удар изведен је у ноћи између 26. и 27. марта. Срушена је влада Драгише Цветковића, похапшени сви њени министри, свргнуто намесништво, а на радио станици Београд је објављено да је престолонаследник Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним. Нова влада постављена је у рано јутро 27. марта 1941. са генералом Душаном Симовићем као њеним председником. Истог дана организоване су демонстрације широм простора Краљевине Југославије у којима су већину чинили Срби. Народ је истог дана изашао да да подршку обарању владе и на улици су се чуле пароле Боље рат него пакт, боље гроб него роб.
Хитлер је побеснео чувши за догађаје у Краљевини Југославији. Његове планове о нападу на СССР је морао да одложи. У ноћи између 5. и 6. априла 1941. потписан је уговор између Краљевине Југославије и Совјетском Савеза. Југославија је признала СССР, а он пристао да поштује независност Краљевине Југославије, територију и суверена права, а у случају напада Немачке на Југославију, ће стати на страну Краљевине Југославије. У зору 6. априла над Београдом су се појавили немачки бомбардери.
Тиме је отпочео напад нацистичке Немачке на Југославију. Осим Београда, бомбардовани су и други градови у Србији. Уништене су многе грађевине међу којима је и Народна библиотека. У овом нападу без објаве рата учествовале су поред Немачке и Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. Истог дана нападнуто је и Краљево. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске. Краљ и његови следбеници морали су да напусте земљу. 10. априла састаје се Централни национални комитет и позива народ да се супротстави подели државе окупаторима. Многи истомишљеници и добровољци су се јављали, али владајућа буржоазија није хтела да наоружава раднике и омладину.
Са војно-стратешког положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто су се ту налазила Команда ваздухопловства војске, Команда ратне морнарице и аеродром испод Бежанијске косе. Делови 8. немачке оклопне дивизије без борбе улазе у Земун 12. априла. Већ наредног 13. априла управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Без велике борбе, jугословенска војска се 13. априла повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор ушле немачке дивизије.
Влада краљевине Југославије је пружала отпор окупатору, али већ 18. априла краљевина Југославија је капитулирала пошто су три дана раније краљ и влада напустили земљу. Територија срушеног краљевства је подељена на интересне сфере Немачке и Италије. Трећи Рајх је узео себи делове Словеније и Банат, док је централна Србија стављена под немачку управу. Италија је анектирала Хрватску обалу, Далмацију и острва у Јадранском мору. Бугарска је добила већи део Македоније, као и делове Косова, Мађарска је добила делове Бачке, Барање, Међумурје и Прекомурје. Италија је доделила Великој Албанији делове Црне Горе, Косова и Македонију.
За време Априлског рата (10. априла) основана је и Независна Држава Хрватска (НДХ) , којој је још припојена и Босна и Херцеговина и Срем. Политичко водство је дато Анти Павелићу из усташког покрета. Неколико месеци касније већ је почело протеривање и убијање српског православног становништва, Јевреја и Рома. Многи су одведени и убијени у логорима Јасеновац и Стара Градишка.
Црној Гори је обећано поновно успостављање династије Петровић. Београду је Хитлер наметнуо владу генерала Милана Недића. Слом државне творевине Краљевине Југославије оставио је тежак утисак у народу. Немачка окупациона политика била је оштра и тешка за становништво према коме је непријатељ гајио разне предрасуде. Народ је поред осећаја горчине услед пораза морао и да се бори са немачким реквизицијама, избеглицама и смањеним обимом економског пословања. Сам систем управе наметнут од Немаца био је основа за стварање покрета отпора: четничког и партизанског. Четници су били за обнову монархије и Велику Србију унутар Југославије, док је циљ партизана била социјалистичка револуција и рушење старог система.
[уреди] Етничке прилике Југославији на почетку Другог светског рата
Етничка шароликост Југославије је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. У Војводини су живеле мађарска, немачка и хрватска мањина које су листом пришле уз надирућег окупатора (Немце, Мађаре и усташе) и омогућиле му брзо заузимање овог терена. На Косову и Метохији, албанска мањина је масовно пришла уз италијанског окупатора и омогућила му брзо заузимање ове територије. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним српским земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, Хрвати отворено помажу окупатору и почињу систематски геноцид на српским живљем. У Црној Гори је постојала мањина која је била сепаратистички настројена. Ова група је била бројчано занемарљива, али је успела да дође на власт само уз окупаторску помоћ.
[уреди] Учесници
[уреди] Партизански народно-ослободилачки покрет
|
За више информација погледајте Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије. |
[уреди] Равногорски четнички покрет
|
За више информација погледајте Југословенска војска у отаџбини. |
Избегавши заробљавање од стране окупатора у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михајловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза), већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Енглезима и с емигрантском владом. Ноћу између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу, и стиже почетком октобра на Равну гору у штаб Драже Михајловића.
Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михајловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског ђенерала) и поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини и министра војног.
Дража Михаиловић је ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941, већ у првој тачки он, са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: "Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској..." За рад у прелазном периоду, Дража Михајловић истиче да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање, Дража Михајловић каже: "Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом", што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:
- казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и
- учинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.
Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.
Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Већина емигрантских политичара су и даље били пуни обзира према Хрватима, док су усташки покољи Срба налагали као једино рационално решење дефинитивно српско-хрватско разграничење. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од рада краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.
Равногорска великосрпска идеологија је, 1942. овладала и свим следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Војнички пораз на Неретви ће уздрмати покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. године.
Техеранска конференција Стаљина, Рузвелта и Черчила донела је одлуку о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943. дан уочи заседања АВНОЈ-а.
Као одговор Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника ЈВуО.
Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића.
[уреди] Квинслишки покрети у Југославији
[уреди] Устанак
[уреди] Грађански рат
[уреди] Ослобађање Југославије
| Други светски рат - навигација кроз историју: | |||||
| Бојишта | (1939-1942) | (1943-1945) | Посебни чланци | Учесници | Види још |
|
Увод:
Главни фронтови:
|
1939.: |
1943.: |
Цивилне жртве и злочини:
Последице:
|
Учесници Савезници Силе Осовине |
Више података о
Другом светском рату:
|
