Конзервативизам
Из пројекта Википедија
Конзервативизам (лат: conservare) је правац мишљења и тежња оних који желе да се одржава и очува старо, оно што се затекло и наследило (у приватном, друштвеном, политичком... животу).
Конзервативизам у смислу политичке филозофије подржава традиционалне вредности и (углавном) постојеће друштвено уређење.
Конзервативизам као филозофија је много старији од данас популарне поделе на левицу и десницу стога може да садржи и једне и друге вредности и особине. Већина конзервативаца налази се на политичкој десници, али постоје случајеви када су конзервативне партије на левици (нпр. Русија или земље бившег источног блока).
Садржај |
[уреди] Традиција и конзервативизам
Сви конзервативци поштују традицију. Традиција није само обичај, манир или носталгија за прошлошћу, иако обичаји саопштавају, подржавају и одржавају традицију. У конзервативизму, традиција је сачињена од стандарда и институција које постоје да би унапређивале идеју добра. Конзервативци у традицији налазе ауторитет и одобрење за своје политичко деловање. Овај ауторитет је утемељен и укорењен у прошлости (најчешће вери и националној историји) стога се не може лако мењати. Да би се традиција одржала, потребно је преносити обичаје, манире и носталгију за прошлим временима са генерације на генерацију.
Конзервативци признају традиционалне вредности као меродавне, и процењују данашњи свет по стандардима ових, традиционалних вредности. Стога многи конзервативци верују у Бога као ствараоца универзума и врхунског ауторитета.
Пошто конзервативци верују у Бога, као врхунског ауторитета, у њиховом систему вредности традиција је изнад тренутних политичких процеса. У том смислу, темељи и закони либералних демократија који одобравају понашања опречна традиционалним вредностима, доводе до неслагања и сталних сукоба између конзервативаца и либералних демократа. Конзервативци у демократији могу да учествују (партиципирају), не учествују (издвајају се) или да јој се опиру. У Европи, конзервативци углавном учествују у демократији и то кроз либералну републиканску политичку опцију, користећи политички систем да очувају или оснаже традиционалне вредности. То је, на пример, опција хришћанско-демократских партија у Европи.
Постоје и друге методе конзервативних реформи, и то кроз наметање традиционалних вредности јавности, на пример. Ово је честа метода у круговима националиста и религиозних конзервативаца. Може се појављивати у благим облицима, нпр. када конзервативни хришћани намећу вероисповест и обавезне молитве у јавним школама, а може имати и насилне облике, нпр. када исламски фундаменталисти намећу смртне казне за верске преступе и бласфемију. Наоружане конзервативце који узимају своју традицију као апсолутну и једину вредност за све можемо назвати и револуционарним конзервативцима. У Европи, режими Салазара и Франка представљају примере конзервативних клеро-националистичких режима.
Заједница Амиша је један од ретких модерних примера конзервативаца који се издвајају, не учествују у политичким и друштвеним процесима, већ покушавају изоловано да живе и одржавају своје традиционалне вредности.
Неке традиционалне вредности
Различити обрасци конзервативизма истичу различите вредности, али многе од њих се у суштини поклапају. На пример:
- Ред изнад хаоса
- Окренутост ка прошлости радије него ка будућности
- Рурално изнад урбаног
- Јединство и истоврсност, изнад различитости и фрагментације
- Природно изнад уметног и технологије
- Биће (постојање) изнад могућности
- Спори напредак изнад утопијских пројеката
- Хијерархија изнад једнакости (егалитаризам)
- Прихватање неједнакости изнад редистрибуције (у смислу материјалних добара)
- Суверенитет изнад уједињења (у односу према Европској унији или Југославији)
Ред (поредак)
Конзервативци углавном ограничавају иновативност због ненаклоњености ризику. Промене, по природи ствари, доносе ризик; он може да наруши или потпуно уруши нпр. друштвени поредак који је често једини гарант очувања конзервативних, традиционалних вредности. Одржавајући постојеће стање (статус кво) у најмању руку помаже очувању традиционланих вредности, па конзервативци фаворизују наслеђе испред оновативности, спори напредак испред утопијских пројеката и истоврсност испред различитости. Овакав однос можда најбоље еписује Шекспирова фраза "Обазривост је квалитетнији део смелости".
[уреди] Класификација конзервативизма
[уреди] Културни конзервативизам
Културни конзервативизам покушава да сачува примљено наслеђе успешне нације или културе. У овом случају, под културом подразумевамо нпр. велику Западну или кинеску културу али и нпр. малу тибетанску.
Културни конзервативци залажу се за усвајање норми које су настале у прошлости. Ове норме могу бити романтичне: покрет против конвенције о метру, захтев да се задрже старе британске трговачке мере за тежину и дужину (унца и инч). Норме могу бити институционалне: на Западу ово подразумева витешке редове, институције како феудализма тако и капитализма, или нпр. залагање за институцију владавине права. На Истоку, примери су систем државног испита у Кини или културне толеранције у Индији. Норме могу бити и моралне, сходно друштвеном конзервативизму. На пример, у неким културама се хомосексуалност, абортус, или жене које показују своја лица и удове јавности сматрају неморалним, и конзервативци у тим друштвима често подржавају законске забране упражњавања ових особености. Морални конзервативизам има и своје позитивистичке облике, на примеру подршке законима који обавезују богате да доприносе сиротињи милосрдним даровима. Доброчинство и љубав према ближњима сматрају се моралним у већини култура.
Кључни аргумент културних конзервативаца је да су се старе институције временом прилагодиле особеностима места и културе и стога треба да буду очуване. У зависности од тога колико су универзални (или скептични), културни конзервативци могу бити мање или више толерантни према културама које се разликују од њихове. Многи конзервативци верују у универзални морал, али постоје и они који подржавају чињеницу да се морални обрасци разликују од нације до нације, од културе до културе, и у том смислу се залажу за моралне обрасце настале у оквиру њихове културе. У том смислу, културни конзервативци ће оспоравати универзалне идеале француске комуне и њихову применљивост у другим културама.
Постоје конзервативци који усвајају радикалне методе, подстичући неку врсту конзервативне револуције, као што је пример рушења про-западног режима у Ирану. Радикални конзервативци сматрају да је насиље неопходно у процесу повратка врлинама и вредностима насталим у прошлости. У поседу власти, радикални конзервативци често користе институције силе, војску и полицију, у циљу спечавања иновација, индивидуализма и очувања културе у оном историјском облику којег сматрају идеалним. Фашизам је још један пример радикалног конзервативизма који се служи силом у циљу успостављања идеала и односа из прошлости. Фасцио је свежањ прућа са секиром у средини, симбол званичника римског магистрата, симбол њиховог надлештва и славе Римског царства.
Они који на радикалан начин покушавају да успоставе нове друштвене моделе и обрасце нису конзервативци већ утописти.
[уреди] Религиозни конзервативизам
Религиозни конзервативци трагају за потврдом сазнања из традиционалних извора. Ако религију дефинишемо као веру у натприродне, божанске моћи онда је тај појам супротстављен појму "света", иако религија извире из света. Стога су вредности религијског конзервативизма у неку руку вањске у односу на постојеће друштво. Религиозни конзервативизам ставља у први план свету организацију цркве и труди се да пренесе специјална учења, настала пре много година.
Из овог разлога, религиозни конзервативизам на другачији начин поима и схвата традицију од других облика конзервативизма. Традиција се, у религиозном контексту, не позива на историјске друштвене чињенице, и у већини случајева не може да се развија зато што потиче од непроменљивог божанског дела. Ово не значи да се црквена традиција не прилагођава историји, али значи да су те промене најчешће дотеривање, уместо дисконтинуитета. Свети Павле илуструје ово у својој посланици Коринћанима (Нови завет): "Од Бога сам примио оно што вам преносим". Латинска фраза traditio се у овом случају односи на преношење.
Док се друге врсте конзервативаца могу либити интервенција владе, чак и у случајевима када су те интервенције у сврху подршке традиционалним вредностима, религиозни конзервативци најчешће подржавају такве акције и често делују у спрези са властима. Најочитији пример је подршка мерама против абортуса од стране секуларних, хришћанских, јеврејских, муслиманских конзервативаца.
Конзервативне владе, под утицајем религиозних конзервативаца, често покрећу кампање за повратак традиционалних вредности. Један од примера је кампања "Повратак коренима" коју је покренула британска влада за време премијера Џона Мејџора. Сличне акције можемо уочити и у владавини председника САД Џорџа Буша млађег. Најуочљивије, Папа Јован Павле II се залагао за увођење референце Бога у текст Устава Европске уније, али је ова иницијатива прегласана тесном већином.
Радикални исламски покрети су пример када религиозни конзервативизам тежи да сруши постојећи друштвени поредак и уместо њега стави на снагу сопствене традиције, вредности, поглед на свет и начин живота.
[уреди] Англосаксонски, Бурков конзервативизам
Класична конзервативна традиција у англосаксонским земљама углавном узима Едмунда Бурка као интелектуалног извора, и инсистира на томе да конзервативизам нема идеологију у смислу утопијско-реформског програма или плана. Едмунд Бурк (Edmund Burke) развио је своје идеје као реакцију на идеје ере Просветитељства или Доба разума, покрета који је настао у XVIII веку, а који се залагао да разум треба да преиспита све општеприхваћене идеје и институције тадашњег друштва. Бурк је опонирао идејама просветитељства и залагао се за традиционалне вредности.
Неки људи, сматрао је Бурк, имају више разума него остали, стога ће појединци који се ослањају на разум а не на друштво, произвести лошије, неадекватне Владе. Према Бурку, права формулација власти не може доћи из апстракције "разума", већ из дугогодишње традиције развоја државе и других њених институција, пре свих породице и Цркве.
„Бојимо се да дозволимо човеку да живи и размењује производе свог личног разума, зато што сматрамо да су производи индивидуалног разума мали, и да би било боље када би се индивидуалци ставили на располагање општим вредностима нација и цивилизације. Многи мислиоци и шпекуланти, уместо да распрше предрасуде, користе своју оштроумност са циљем да открију латентне мудрости које преовладавају у њима. Уколико наиђу на оно што су тражили, а ретко оману, они сматрају да је мудрије наставити са предрасудама, са уплетеним разумом, него да распрше облак предрасуда, и оставе ништа друго до разум; зато што предрасуде заједно са разумом, имају мотив да побуде кретање разума у стање који ће му дати постојаност.“
Бурк је расуђивао да традиција има много дубље темеље него "разум". Конзервативна парадигма коју је поставио наглашава јаловост покушаја да се људско друштво утемељи на чистим апстракцијама (попут "разума", "једнакости", или, данас популарнијој "различитости"), те на неизбежној понизности према несазнајном. Традиција извире из мудрости многих генерација и историјских искушења, док "разум" често може бити само маска за приоритета једном човека и он најбоље представља неиспитане мудрости једне генерације.
Према Бурку, покушај мењања сложене мреже људских односа који чини једно друштво, а у симе неке доктрине носи превише ризика и може довести до непланираних и нежељених исхода. Бурк заступа опрез и будност испред моралних ризика. По Бурковом конзервативизму, људско друштво је укорењено и има особине органског; покушај да се сече или преобликује друштво може произвести несагледиву катастрофу.
[уреди] Специфичности конзервативизма у Србији
Носилац и главна потпора конзервативизма у Србији је Српска православна црква. Једна од одлика и специфичности православља, у односу на друге хришћанске цркве је управо национална саборност и аутокефалност националних патријаршија. Из овог разлога, националне традиције у православљу су донекле више заступљене него што је то пракса у другим хришћанским црквама. Такође, Српска православна црква била је једина институција националне културе готово од самог настанка, па све до XIX века.
Из ових разлога, у Србији се не може истаћи очита разлика између културног и религиозног конзервативизма, те је културни конзервативизам у тесној спрези са религиозним.
