Марин Држић

Из пројекта Википедија

Марин Држић (1508-1567), највећи дубровачки ренесансни писац. У младости је писао љубавне песме које се ни по чему не издвајају изнад тадашњег просека писања петракистичке лирике у Дубровнику. Као драмски писац формирао се за време петогодишњих студија у Тоскани, у граду Сијени, камо је отишао у тридесетој години живота, после материјалног слома своје породице. У родни град вратио се без дипломе, без звања, али обогаћен животним и књижевним искуствима каква је у то време могла пружити само космополитска средина ренесансне Италије. У Дубровнику је ступио у службу извесног проблематичног аустријског грофа и као његов пратилац боравио у Бечу и на путу за Цариград имао прилике да упозна Србију и Бугарску.

Његово драмско дело састоји се од укупно једанаест познатих комада, од којих су неки изгубљени а неки сачувани непотпуни. Сви су настали за десетак година, између четрдесете и педесете године ауторова живота. У пастирским играма идилично и романитично преплићу се с реалистичким и комичним, у свет костимираних пастира и вила упадају сељаци из дуборовачке околине (Тирена) или смешне личности из града (Плакир и вила). Држићев основни домен је комедија. Ова динамична врста, најоригиналнија у читавој дубровачкој књижевности и најближа стварном животу, нашла је у њему свог великог мајстора, који по својим стварним дометима може да стане у први ред европских комедиографа свог доба. Произишао је из ерудитске или плаутовске комедије.

У комедији Скуп дао је дубровачку верзију Плаутове комедије о тврдици, коју су обрађивали и други писци, између осталих и Молијер и наш Стерија. Комедија Манде доноси обраду новеле о неверној жени из Бокачова Декамерона, пренесену у амбијент града супарника Котора. Кратка фарса Новела од Станца, писана у стиху за разлику од других комедија које су све у прози, доводи у Дубровник, за време једне карневалске ноћи, једног типичног простака, "Влаха" из унутрашњости, сељака "с ријеке Пиве", и чини га предметом обесне шале дубровачких младића и тобожњих вила.

У великој комедији Дундо Мароје, његовом најбољем делу, приказани су, како писац каже, "нашијенци у Риму". "Нашијеци" су најпре Дубровчани, стари трговац Дундо Мароје који јури расипног сина Мара, Марова остављена вереница Пера, затим наши људи из других крајева, Трипче Которанин, Паво Новобрђанин и његов син Грубиша, Гулисав Хрват и др.

Типичан производ ренесансног духа и разиграног медитеранског смеха, Дундо Мароје превладао је карактеристична ограничења поетике свог жанра и у мноштву шароликих епизода и ликова, међу којима су најживљи ликови слуга, ненадмашни довитљивац и спадало Помет, spiritus movens комичног заплета, њему посве равноправна у свим ђаволијама слушкиња Петруњела, незасити Бокчило и др, постигао раскошну пуноћу у сликању живота и високе домете у уметности комедиографије, по којима се може мерити с највећим делима ренесансне књижевности у Европи.