Образовање

Из пројекта Википедија

Израз школа је грчка реч. Буквално би значила доколица, рекреација. У старим друштвима школовање је било доступно само малом броју људи, онима који су имали новца или времена. Верски великодостојници, често су биле једине писмене групе људи, који су знање користили за читање и тумачење религијских текстова. За већину, одрастање је значило учење на примерима старијих. Било је уобичајено да деца веома рано почну помагати у домаћим пословима, у раду на пољима и у занатском раду. читање није било потребно а ни корисно. Још један разлог не читања је био то што су се сви текстови умножавали ручно, што је било дуготрајно и тешко.

Штампање као проналазак ушло је у Европу из Кине. Проналаском штампарске машине 1454. године олакшано је умножавање текстова. То је довело до вишег нивоа писмености.

Образовање у својој модерној форми, што подразумева наставу у посебно изграђеним зградама, почео је да се развија постепено. И поред тога до пре 150 година децу имућних подучавали су приватни учитељи. Већина становништва није имала никаквог образовања до првих деценија 19. века када се у Европи и САД-у почео да уводи систем основних школа. Процес индустријализације и ширење градова изазвали су потребу за специјалним образовањем. Људи данас раде у многим професијама и користе разна стручна знања, тако да више није могуће преношење знања са родитеља на децу. Све више долази до изражаја апстрактно учење појединих дисциплина, а не као раније практично преношење неких специфичних вештина.

У модерном друштву људи треба да савладају основне вештине као што су: читање, писање, рачунање и стекну опште знање о свом физичком, друштвеном и економском окружењу. У исто време је важно да знају како да уче да би били у стању овладати новим, и технички веома сложеним, облицима информација. Модерни образовни систем почео се обликовати на западу почетком 19. века Иако је Британија, за разлику од других земаља, оклевала да прихвати један интегрисани систем на националном нивоу (обавезно школовање је уведено 1870. године). Код њих је развијен и систем приватних школа у коме се настава плаћа, нарочито на нивоима вишим од основног. С тим у вези и данас се води оштра дебата о систему школства где постоји и школство под окриљем верских заједница. Школство у САД-у полази од праксе дисциплиновања деце, у чему је у 17. веку велику улогу играло уверење да деца морају слушати родитеље без поговора, што је као начело било уведено и у прописе првих америчких колонија. Према једној одредби из 1642. године претило се оштрим казнама родитељима и старатељима ако занемаре обучавање и рад своје деце. Пошто ово није било делотворно пуританске власти су 1647. године наредиле да саме организују школовање. Требало је преко 200 година да се образовање уведе као свеобухватни систем за бројно плурално становништво САД-а. Посебан је проблем разнородност досељеника које је требало кроз образовање језички унифицирати, а донекле и културно англицизирати. У школама су испољавани и амерички идеали једнаких могучности за свакога, што је довело до развоја школства и до масовног ширења образовања знатно раније него у другим земљама. Заједно са тим идеалом о једнакости и друге америчке вриједности и схватања наставиле су до данас да се више или мање експлицитно предају у школама.

[уреди] Друштвена условљеност образовања

Образовање има значајну функцију у сваком друштву. Због важности образовања свака власт жели одредити његову концепцију и садржину, како би преко најснажнијег инструмента друштвене перцепције и облика социјализације појединци прихватили вредности и норме система. Зато државе преузимају бригу о финансирању образовања. Поред тога у садржајном смислу покушавају кроз образовање утврдити друштвене норме и вредности и изградити осећање припадности својој заједници, друштвеној групи, религији.

Кроз образовни систем такође се развијају и осећања за властиту културу, поштовање принципа и солидарност. Преко школовања се обликује свест и гледиште појединца, када су у питању процеси у друштву и систем власти. Сви образовни системи су утемељени на историји знања и историји друштва. Институционализација образовања поред тога што се заснива на усвајању низа правила и друштвених вредности, огледа се и кроз знање и способности којима појединац овладава у процесу оспособљавања. Путем система образовања снажно се мења структура друштва, породице и професија. По Талкоту Парсонсу школа је мост између породице и друштва као целине. Школа припрема дете за његову улогу. Образовање је у ствари израз друштвеног система. Оно данас значи једнакост шанси које отвара могућност мењања положаја које појединци стичу рођењем или наследством. Оно је основа еманципације човека, веома функционалан инструмент преко кога се остварује идентитет појединца. Веома је важно за друштвени углед, ауторитет и моћ. Стечена знања и образовне вештине су веома су веома применљиви и употребљиви у привредном и практичном животу. Иако се знање индивидуално стиче оно је постало богатство свих припадника заједнице. То је скоро једина индивидуална особеност која у пракси постаје заједничка вредност и корист целе заједнице.

[уреди] Социолошке теорије о образовању

Све теорије о образовању слажу се око његове изузетне важности, али дају различита објашњења и приједлоге:

[уреди] Функционална теорија

Према овим представницима социјализацијска функција образовања је најважнија. На пример, Емил Диркем сматра да је школа мост између појединца и друштва. Према њему модерна су друштва хетерогена, са развијеном поделом рада и мноштвом улога, које обнашају врло различити појединци. У тој различитости коју није могуће спречити потребно је унети неку количину хомогености, уједначености, како би се осигурала интеграција друштва.

Школа је главно средство за постизање уједначености. Талкот Парсонс је такође сматрао да је школа жариште социјализације у модерним друштвима. Школа учи децу о томе како се друштво не састоји од родитеља, рођака, пријатеља, него су у разреду услови и могућности једнаки за све. Школа учи децу да прихвате разлику између партикуларистичких и универзалистичких норми вредновања, а то је важно за укључивање у свет одраслих.

• Партикуларне норме значе вредновање појединца по ономе што је а не ко је. Родитељи вреднују дете као своје, као посебно, а не као осталу децу. Ови су стандарди повезани са приписаним положајем.

• Универзалистичке норме значе да је појединац само један од многих (једнаких) и да је његов положај условљен поређењем са другима, а не загарантован унапред. То значи да су његова достигнућа вреднована са стајалишта општих мерила, прихваћених у друштву, а не са стајалишта посебних мерила (бити нечије дете или припадати раси, вери, нацији и слично).

Управо дете учи ту разлику што је веома важно за припрему у будућем животу. Са стајалишта социјализације, образовање не значи само преношење вредности и норми друштва, него је према Парсонсу школа друштво у малом- ту се уче најважнија правила живота.

[уреди] Манифестна функција школе

Манифестна функција школе се огледа у следећем:

• У преношењу културне традиције и социјализацији
• Школа значи функционисање друштвеног система као целине. Школа је друштвена институција која служи селекцији и алокацији на друштвене положаје

У школи би требало поштивати меритократска правила- систем не пристрасних, обективних мерила вредновања способности, труда и достигнућа појединца (енг. merit-заслуга). Ова начела би требала вредити у читавом друштву (ко ради сложенији посао требао би бити боље плаћен), али су посебно важна у школи. То значи да ученици који се више труде и имају боље способности, требали би добијати боље оцене, што ће им омогућити даље школовање и боље плаћен посао, а самим тим и бољи друштвени положај.

Школа би тако требала служити као друштвени механизам селекције - избор најспособнијих појединаца који ће заузимати најважније положаје у друштву. Истовремено школа је друштвени механизам алокације-размештај људи у одређене професионалне улоге.

Испуњавањем ове двије важне функције, школа даје допринос јачању социјалне интеграције. То је посебно важно у расно и етнички мјешовитим друштвима. На примјер, у САД-у се учи шта то значи бити американац различитог расног и етничког поријекла. Млади тамо усвајају заједничко културно наслијеђе и припремају се да буду одговорини грађани. Наравно, то није случај само са американцима.

Поред манифестних функција школе постоје и латентне функције школе (ненамјерне улоге школе) као то да:

• Школе служе као институције за чување деце, места где ће деца бити на сигурном
• Школа као "брачно тржиште", може се догодити да млади изаберу партнера сличног друштвеног порекла
• У школама се развијају друштвене вештине комуницирања, склапања пријатељства
• Могу бити и места настанка различитих омладинских субкултура
• Формално образовање држи младе подаље од тржишта рада, тиме се смањује стопа незапослености и онемогућује конкуренција између младих и одраслих за радна места

[уреди] Конфликтне теорије о образовању

Ове теорије наглашавају улогу школе у репродукцији и легитимирању постојећих друштвених односа. Школу не виде као прилику за изградњу духовних способности појединца и успон на друштвеној лествици већ као друштвени механизам одржавања система друштвене стратификације. Углавном сматрају да је школа најважнији идеолошки апарат државе у капитализму.

Држава одржава постојеће друштвене односе (подела на капиталисте и раднике). Путем репресивних апарата (полиција, судство, војска) и идеолошких апарата (религија, породица и друго). Школа је најважнији идеолошки апарат државе, јер се у школи не уче само знање и вјештине потребне на радном мјесту него се преноси и идеологија. Основна сврха идеологије у школи је да увери будуће раднике да је њихов положај природан, непромењив и оправдан. У школи се будући радници уче да буду тачни, послушни, дисциплиновани како не би угрозили постојећи систем производње и организацију друштва у целини.

У конфликтним теоријама можемо издвојити као битан принцип кореспонденције (слагање). Односи у школи су складни (кореспондентни) са односима на радном месту. У школи се деца припремају за улоге на тржишту рада. Ауторитарна структура у школи слична је бирократској структури у предузећу и у обе позитивно се вреднује: марљивост, послушност, подложност. Још је једна сличност: У школи се не учи због знања већ због оцена, а одрасли не раде што воле свој посао него су мотивирани једино платом. Школски скривени наставни програм има за циљ суптилно обликовање деце према захтевима владајућих институција. Учитељи обликују особине које су у складу са стандардима средње класе (савесност, одговорност, поузданост, самоконтрола, учинковитост). Од ученика се тражи да буду тачни, тихи, чекају свој ред, прилагоде се захтевима групе.

[уреди] Види још

• Социологија
• Домаће образовање
• Народно образовање
• Школско образовање