Борба за отцепљење Косова и Метохије од Србије
Из пројекта Википедија
| Политика |
| Косова и Метохије |
 |
| Види још Историја |
Независност Косова односно отцепљење Косова и Метохије од Србије, један је од могућих исхода преговора за статус Косова и Метохије у Бечу који су почели 2006. године.
Садржај |
Историја сукоба на Косову
Почетком 20. века, албанско становништво чинило је трећину укупне популације на Косову и Метохији, а почетком шездесетих година две трећине. "57.000 Срба побегло је са Косова" због силовања, убијања и малтретирања - писао је Њујорк Тајмс почетком осамдесетих. Милошевић је стекао велику моћ обећањем да ће зауставити ову репресију. Његовим успоном почињу и репресије над Албанцима, који су потпуним игнорисањем српских избора практично одржавали Милошевића на власти. Појавом ОВК, ситуација се радикализовала. Циљ ОВК је етнички чисто Косово и одвајање Косова од Србије.
Као прво, бунтовништво на Косову није резултат дешавања последњих десет година 20. века. Албански сепаратизам је најстарији националистички покрет у ономе што је некада била "Титова Југославија", који је и отворио круг међусобног неповерења, мржње, да би га затворио ратом. Почетком педесетих, после дуже борбе са остацима онога што се називало албанском квислиншком државом успостављеном од стране Мусолинијеве Италије, Титов режим одлучио је да овом делу Србије додели политичку, културну, економску и правосудну аутономију, као и издашне субвенције из федералног буџета.
Почетком шездесетих, албанска популација чинила је две трећине становништва на Косову. Тада, посебно за време побуне 1968. године (као и за време побуне из 1981, неколико месеци после Титове смрти), почело је и прво јавно изношење захтева за независношћу Косова. Нико тада још није ни чуо за Милошевића, који је у то време био обичан банкар, без било каквог политичког утицаја. Њихов захтев за независношћу није био последица било какве репресије, јер ако је икаква репресија уопште постојала, то је једино могла бити репресија Албанаца над Србима. Њујорк Тајмс, за који се тешко може рећи да је на страни Срба, писао је у то време:
"Албанци малтретирају српску популацију која се пакује и одлази из региона. Албански националисти претпостављају два ступња до постизања свог циља: прво, успостављање етнички чисте "Албанске републике", која би се ујединила са Албанијом, како би настала "Велика Албанија". Само у последњих десет година, око 57.000 Срба побегло је са Косова". (Њујорк Тајмс, 12. јул, 1982. године).
Силовања, убиства, претње и уништавање имовине била су средства поменутог циља, а због тога што су и судство и полиција били под албанским руководством, држава није могла било кога да заштити. Ворен Зимерман, последњи амерички амбасадор у Југославији, пише у својој књизи Порекло катастрофе: "Пошто су ме амерички новинари упозорили да не верујем било чему што чујем на Косову, одлучио сам да поставим Ругови тест истине. Питао сам га, док смо разматрали суровости Срба над Албанцима, како су се Албанци понашали према Србима, док је све било у њиховим рукама, пре периода Милошевићеве владавине. "На несрећу", одговорио је без устручавања "почињено је много злочина против Срба"".
Милошевић је дошао до моћи и шире подршке народа 1988. године обећањем да ће зауставити насиље над Србима на Косову. Аутономија региона је укинута 1990. године, значи неколико месеци пре почетка распада Југославије, у тренутку када је покрајнски парламент прогласио независност Косова од Србије. Од тог момента Албанци су почели да организују паралелне државне институције, као што су школе, порески систем, судство и полиција.
Нема сумње да су Албанци током осамдесетих били изложени репресији. Полиција је упадала у њихове куће тражећи оружје, хапсила их без налога и често мимоилазила легалну процедуру. Са друге стране, и сами Срби били су изложени истој овој врсти репресије, мада у мањој мери.
Све албанске политчке снаге јавно су признале да њихов циљ није демократизација Косова већ једино независност, што значи сецесију Србије, и припајање Албанији. Међусобно, разликују се само по начину који сматрају најпогоднијим за остварење независности, али никада нису ни покушали да сакрију да је Велика Албанија, а не демократско Косово или аутономија, њихов коначни циљ.
Одбијање Албанаца на компромис
Одбијајући да учествују у политичком животу Србије, посебно неизлажењем на изборе, Албанци су допринели томе да Милошевић остаје на власти. Уместо својих изабраних политичких представника, Косово су у народном парламенту представљали изабрани Срби, сада већ мањина, који су сви, непотребно наглашавати, подржавали Милошевићеву политику. Да су Албанци одлучили да макар једном гласају за сопствене представнике, а имали су ту шансу чак четири пута у последњих десет година 20. века, Милошевић би сигурно изгубио апсолутну власт. Током овог периода, лидери српске опозиције и независни интелектуалци покушавали су неколико пута да организују састанке са водећим албанским политичарима да би их убедили да је неопходно да и Албанци гласају и узму учешћа у српском политичком животу, што би значило и пад Милошевићевог режима, заштиту политичких права Албанаца и крај репресије - али су Албанци одбацивали сваки од тих предлога, са образложењем да су једино заинтересовани за независност Косова. Тако су Албанци и Милошевић помагали једно другом: он је владао Србијом користећи њихове гласове, а са друге стране репресија је Албанцима "помогла" да се политичка ситуација на Косову радикализује.
ОВК
 |
За више информација погледајте Ослободилачка војска Косова. |
1998. године на сцену косовске политичке игре иступио је још један битан фактор: Ослободилачка војска Косова - ОВК. ОВК су паравојна формација која је прошлог лета имала две трећине Косова под својом контролом. ОВК као свој једини циљ поставља етнички чисто и од Србије независно Косово. ОВК се за тај свој циљ бори насилним, не политичким средствима: нападајући патроле српске полиције, српске цивиле и њихове домове, терајући их да напусте Косово и бацајући бомбе у кафиће у којима се окупља српска омладина. Термин за такво понашање се зове етничко чишћење. Српске власти предузеле су акције крајем 20. века којим би повратили контролу над неким деловима Косова под ОВК, у којима су убијани цивили, као у селу Рачак у јануару 1999. године.
Октобра 1998. године постигнут је мировни споразум између српских власти и вођи ОВК. Према том споразуму, српска влада би повукла све специјалне војне и полицијске јединице са територије Косова, а ОВК би престала са свим операцијама док не би био постигнут коначни договор. Поштован је само први део овог споразума - док ОВК није престала са убијањима, са изговором да не постоји централна управа и да неке локалне јединице нико не може контролисати. Пошто су се српске полицијске и војне снаге повукле са Косова, ОВК је једноставно "ушетала" у празан простор, преузела контролу над већим делом Косова и наставила са насиљем.
НАТО бомбардовање
|
За више информација погледајте НАТО бомбардовање СРЈ. |
Захтев за независношћу Косова одвео је у репресију, репресија је одвела у појаву ОВК и тероризма који она спроводи, тај тероризам одвео је у војне и полицијске интервенције Срба, што је опет довело до напада НАТО на Југославију.
Не Милошевића, већ државу Југославију су бомбардовали због одбијања њених представника да потпишу "споразум из Рамбујеа". Овај документ није резултат мировних преговора и договора, већ папир који прихвата све ставке једне и ниједну ставку друге стране у конфликту. По том документу, Косово би, као само-управни регион, остати у Србији следеће три године, после којег може да прогласи независност. Албанска делегација је потписала споразум, али је истовремено приложила и писмену изјаву у којој наглашава да не одустаје од свог примарног циља: независног Косова. Српска страна прихватила је широку аутономију, али је одбила и могућност отцепљења и окупацију своје територије од стране 28.000 НАТО војника.
Није била ствар у српској сентименталности, нити има везе са косовском битком из 1389. године, као што би то неки експресно-створени стручњаци волели да буде. Ствар је једино у принципу и праву сваке државе да штити своје границе и свој интегритет. Србија је у Рамбујеу била суочена са избором да пристане на сецесију одмах или да буде бомбардована.
Ако користимо термин етничко чишћење, оно је спровођено и од стране Срба и од стране Албанаца у последњих двадесет година; али није било геноцида, и убиства су у мањем броју него у Алжиру или Етиопији. Југославија је суверена држава и Косово је један њен део, Југославија није спровела агресију против неке суседне државе.
Бомбардовање Југославије узроковало је управо оно што НАТО тврди да је покушао да спречи: још више уништавања, још више мртвих, још више насиља, још више избеглица. Док је ОВК жестоко нападала, с правом сматрајући НАТО за подршку из ваздуха, српски екстремисти су се светили укључујући у конфикт и оне делове Косова који су до тада били поштеђени. Све албанске политчке снаге јавно су признале да њихов циљ није демократизација Косова већ једино независност.
После Косовског рата 1999 године, Косово долази под управу Уједињених Нација, а коначни политички статус Косова још није одређен.
Преговори за статус Косова
Савет безбедности се крајем 2005. године сложио са општим мишљењем специјалног изасланика генералног секретара Каја Ејдеа да је, упркос изазовима са којима се и даље суочавају Косово и Метохија и цео регион, дошао тренуак да се крене у следећу фазу политичког процеса.
Председник Владе Србије Војислав Коштуница је рекао да га није изненадило председничко саопштење Савета безбедности УН у којем се препоручује почетак преговора о будућем статусу Косова. Коштуница је за РТС рекао да се у председничком саопштењу наводи да је "једна фаза у оцени стандарда на Косову за нама, да многе ствари нису урађене и да у другој фази треба урадити много тога што није у претходних пет година".
Преговори су почели у фебруару 2006. године и вероватно ће се завршити до краја године. Безбедност мањина на Косову и Метохији мора бити гарантована, али се сумња да косовска власт може да пружи такве гаранције.
Види још
 |
Овај чланак је део Портала о Распаду СФРЈ више о Распаду СФРЈ |
