Распад СФРЈ

Из пројекта Википедија

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Погледајте Портал о Распаду СФРЈ

Југословенски ратови

Рат у Словенији (1991)

Рат у Хрватској (1990-1995)

Рат у БиХ (1992-1995)

Косовски рат (1996-1999)

Сукоби у Прешеву (2001)

Сукоби у Македонији (2001)

Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала деведесетих година 20. века.

После смрти Јосипа Броза Тита, косовски Албанци су почели отворено захтевати независно Косово. Тензија у тој јужној српској покрајини је почела да расте и резултирала је укидањем аутономије Косова и Метохије. Словенија је била прва република која је подржала сепаратизам на Косову и Метохији.

Уз подршку Немачке, Словенија и Хрватска су прогласиле независност 1991. године. Убрзо након тога је вођен грађански рат у Хрватској (1991-1995) између Хрвата и Срба. Срби су се бунили што су по новом хрватском Уставу изгубили статус конститутивног народа, а Хрвати су желели да створе националну државу.

Грађански рат у Босни и Херцеговини (1992-1995) је био национални и верски рат. Ратовали су Срби, Хрвати и Муслимани. Муслимани су желели муслиманску државу Босну, као што је описано у књизи "Исламска декларација" Алије Изетбеговића, вође Бошњака. Иако тврде да су Савезна Република Југославија и Хрватска извршили агресију на БиХ, Срби сматрају да је то био грађански рат. 1992. године Хрвати и Муслимани су се удружили против Срба. Рат је завршен Дејтонским уговором (21. новембар 1995).

Садржај

1 Узроци распада
2 Нестанак СКЈ и раст национализма
3 Рат у Словенији
4 Рат у Хрватској
5 Рат у Босни и Херцеговини
6 Улога САД у ратовима
7 Види још
8 Спољашње везе
- 8.1 Филмови о ратовима у Југославији

[уреди] Узроци распада

Говор Слободана Милошевића на митингу у Београду, 19.новембра 1988. године.

1989. године створени су услови за распад СФРЈ. Крај политичког система источне Европе 1989. године истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крах источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ.

Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање и опстанак политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију.

Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање политичког система СФРЈ и спољна политика су два фактора која су највише утицала на тај распад. Дакле, СФРЈ се није распала само због Устава из 1974. године, шароликости СФРЈ, Космета или Милошевићевог национализма.

Ништа није могло да буде опасније по Србију у 1989. години него што су били њени сопствени политичари. Српски политичари на власти су те 1989. године тврдокорно одбијали сваки разговор о променама политичког система. Тако је 1990. године одржан, на Милошевићев захтев, ванредни партијски конгрес СКЈ, на којем је предлоге СК Словеније о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ Милошевић одбио.

Треба подсетити на то да су словеначки политичари тада напустили конгрес, што је довело до распада СКЈ и продубљивања кризе међу републикама. Милошевић је убрзо одбио још један словеначки предлог – стварање асиметричне федерације. Касније је одбио и заједнички предлог Хрватске и Словеније о стварању конфедерације.

Питање политичког система СФРЈ (и Србије) после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада, што је јавно свуда и истицано. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ стављала је питање политичког система СФРЈ испред јединства и очувања СФРЈ као државе.

Све у свему, могао се извести јасан закључак – да је постало неопходно хитно напуштање комунизма и социјализма и ново дефинисање унутрашњег политичког уређења СФРЈ. Српски и црногорски политичари на власти одбијали су сваку промену политичког система. Милошевић је још увек "тражио" начин да унапреди социјалистички политички систем и изјављивао: „Ми ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин” („Политика”, 24. мај 1989).

Исте године он је изјавио да је „социјализам идеја која ће у ближој будућности бити остварена у читавом свету” и да се „СФРЈ неће враћати на старо – на приватно власништво и грађанско друштво”. Он је наглашавао да „политички систем Србије није вишепартијски и (да) неће ни бити”. Њега, наравно, није забрињавала чињеница што је таква политика била у оштрој супротности са тадашњом америчком и западном спољном политиком и да остајање при комунистичком политичком систему онемогућава налажење заједничког решења и са Западом и са осталим републикама.

Изјава Мире Марковић („НИН”, 8. октобар 1989) – „Да ли ћемо живети у социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити” – најбоље одсликава и илуструје тадашња схватања и Милошевићеве групе.

Динамика развоја догађаја је касније отварала нова питања. Међутим, СФРЈ није ипак могла да се одржи без решавања прва два проблема. Одговорност за распад лежи зато на политичарима. Србија (а са њом и СФРЈ) имала је ту несрећу да су управо 1989. године њоме управљали политичари који су били заинтересовани само за своју власт. Они су заступали своје, а не опште интересе. Србија се те године налазила пред избором без алтернатива – промена постојећег политичког система и нова спољна политика или рат.

[уреди] Нестанак СКЈ и раст национализма

Тенкови ЈНА у Словенији

Распаду СФР Југославије претходио је 1990. године нестанак Савеза комуниста Југославије са политичке сцене. Наиме, словеначки и хрватски делегати напустили су заседање 14. ванредног конгреса СКЈ. Тада је нестао један од најважинијих југословенских органа. У пролеће те године, у Словенији и Хрватској победиле су антикомунистичке снаге. Националистичка ХДЗ (Хрватска демократска заједница), под вођством Фрање Туђмана, освојила је у хрватском парламенту већину гласова и тако освојила власт.

Хрватска власт почела је са избацивањем Срба из свих државних органа. Србија је осудила такве догађаје. Тада је настала озбиљна национална криза у СФРЈ. Септембра 1990. године, донет је нови Устав Србије. Устав је из назива републике избацио префикс "социјалистичка".

Почетком 1991. године, почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској. Председништво СФРЈ, као водећи руководећи орган у држави, а на чијем челу је био Борисав Јовић (представник Србије) покушавало је да смири кризу и спречи могући рат.

Током пролећа те године, међутим, рат се све више разбуктавао. Настали су жестоки окршаји у Борову насељу, код Вуковара (Хрватска).

[уреди] Рат у Словенији

Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани

За више информација погледајте Рат у Словенији.

25. јуна 1991. године, формално је почео распад Југославије. Тог дана, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности. Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије кренуле су на Словенију у намери да пониште ту одлуку. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које је предводио Јанез Јанша. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула, Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску.

[уреди] Рат у Хрватској

За више информација погледајте Рат у Хрватској.

У Хрватској се током августа и септембра 1991. године, тотално разбуктао рат између Срба и ЈНА против новоформиране хрватске војске. Туђманова самопроглашена Хрватска одузела је Србима Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској, као и нешто касније у Босни и Херцеговини (БиХ), самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и голе животе.

У Хрватској то је резултирало формирањем Републике Српске Крајине 1991. године, као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији. Нису пристали на ултиматум међународне заједнице да буду трајно заробљени и обесправљени у Туђмановој Хрватској, која је по много чему духовни следбеник усташке и фашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ, 1941-45). Најтежа страдања била су у Вуковару, где су борбе трајале све до новембра. Тада су српске паравојне јединице и припадници ЈНА сломили хрватски отпор и ушли у овај град.

Етничко чишћење Срба у РСК

У јануару 1992. године, договор је потписан од стране председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска Народна Армија. Сукоб се одвијао у Крајини на истоку Хрватске у којој су већину популације чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.

4. августа 1995. године, почела је Операција Олуја којом су протерани или убијени Срби из Републике Српске Крајине. Хрватске и бошњачке снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне босанске градове Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Ливањско поље где су већинско становништво чинили босански Срби. Овај потез је пресекао линију снабдевања хрватских Срба и опколио град Книн са три стране. Велики број становништва са ових простора је морало да напусти своје домове и оде у Републику Српску и СРЈ.

На вече 7. августа 1995, операција је званично завршена, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих дивизија српске армије су се предали у року од следећих пар дана. "Олујом" је завршен рат у Хрватској.

[уреди] Рат у Босни и Херцеговини

За више информација погледајте Рат у Босни и Херцеговини.

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 6. априла 1992. до 14. септембра 1995. и највећи је војни сукоб на простору Европе од Другог светског рата. Рат је узрокован због пораста национализма те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка хладног рата и распада СФРЈ. Завршен је званичним потписивањем дејтонског споразума.

[уреди] Улога САД у ратовима

У свом обраћању нацији пред бомбардовање Југославије, председник Клинтон направио је тешко разумљиву аналогију са холокаустом, коју је новинар Зоран Милутиновић протумачио "да би претпостављала да су Јевреји у Немачкој имали "Јеврејску Ослободилачку Војску", да су контролисали део, рецимо, Баварије коју су хтели да припоје Израелу".

Права аналогија Албанцима са Косова и Метохије може се наћи у поређењу са Србима из Хрватске. Као Албанци на Косову, и Срби су у Крајини били већина. Као Албанци на Косову, и Срби су у Крајини били угњетавани и застрашивани повампирњем усташко-нацистичке идеологије и симболике хрватског председника Фрање Туђмана. Као што је Албанцима укинута аутономија, и Србима у Крајини одузета су њихова уставна права.

У августу 1995. Хрватске снаге напале су Крајину, бомбардовале су села и градове, убијајући цивиле. За само три дана 250.000 Срба етнички је очишћено са територије Крајине и присиљено да се придружи 200.000 Срба који су почели да беже из других делова Хрватске. НАТО није реаговао и нико није ни споменуо могућност бомбардовања Хрватске. Сходно томе, Америка није хтела да сарађује по овом питању са Хашким трибуналом, који је истраживао целу ствар као случај масовног етничког чишћења, одбијајући да трибуналу преда сателитске фотографије напада хрватске војске.

Принцип који је 1995. године заступала Америка је био да ниједна граница бивше Југославије не сме бити промењена, и да ниједна национална мањина нема право да формира нову државу на тлу неке постојеће државе. Четири године касније, принципи су промењени, заступају се нове вредности, а сви су сведоци да Америка гура Косово у независност, помажући Албанцима да промене границе и да оформе нову државу на тлу постојеће. То је оно што се догодило у Рамбујеу и никаква високопарна реторика не може да постигне да то што се дешава поприми другачији изглед, и никаква реторика не може да порекне чињеницу да је број избеглица пре НАТО агресије био 40.000 (по НАТО изворима), а после шест дана НАТО напада 500.000, и то по истим НАТО изворима.

Ако је Америка заиста заинтересована за мир у региону, онда је њихова политика потпуно контра-продуктивна. Уместо да подрже не-националистичке и демократске снаге, САД констатно подржавају једну националистичку и анти-демократску групацију у борби против друге. Роберт Гелбард, амерички дипломата и бивши Клинтонов специјални изасланик за Балкан, први је уочио наведену чињеницу. Он је јавно рекао да је ОВК терористичка организација, изолујући екстремисте на обе стране објашњењем да постоји само једно решење за тај део Европе: Косово без тероризма и Србија без аутократије.

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

Информације и линкови о Трећем Балканском рату (1991-2001)

[уреди] Филмови о ратовима у Југославији

Југославија: Рат који се могао избећи ((sr))

Амерички документарни филм режисера Џорџа Богдановића. У филму бивши функционери САД проговарају о улози Немачке, Ватикана и Сједињених Држава у југословенским ратовима деведесетих.

Побиј, покрсти, протерај ((sr))

Политичко документарни филм. Основна тема филма су логори на територији Босне и Херцеговине у време грађанског рата од 1992. године, као и страдање Срба заточених у тим логорима.

Смрт Југославије, I део и II део ((hr))

Документарни филм Британске медијске куће БиБиСи о распаду СФРЈ. Филм траје 4 сата и у два дела је. У филму су интервјуисани Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, Милан Кучан, као и сви остали важни политичари у конфликту.