Суботица

Из пројекта Википедија

За остале употребе, погледајте Суботица (вишезначна одредница).

Суботица је најсевернији град у Републици Србији, други по броју становника у Аутономној Покрајини Војводини. По попису из 2002. године има 99.471 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Северно-Бачког округа и Општине Суботица.

Суботица Subotica Szabadka
Градска кућа и фонтана у парку испред
Грб града
Мапа центра
Опште информације
Назив у оригиналу	Суботица - Subotica
Површина	1.007 km²
Становништво (2002.)	99.471
Густина насељености (2002.)	216/km²
Географски положај	46°5′N 19°39′EКоординате: 46°5′N 19°39′E
Поштански број	24 000
Позивни број	024
Саобраћајна ознака	SU
Интернет адреса	www.subotica.co.yu
Положај
Покрајина	Војводина
Округ	Северно-Бачки округ
Општина	Суботица
Политика
Градоначелник	Геза Кучера
Политичка партија	СВМ
Локација

Садржај

1 Називи
2 Историја
3 Географија
- 3.1 Географски положај
- 3.2 Околна места
4 Демографија
- 4.1 Демографска историја
5 Религија
6 Култура
- 6.1 Приредбе сталног карактера
7 Образовање
8 Градске четврти
9 Грађевине
10 Спорт
11 Градови побратими
12 Партнерски градови
13 Познате личности
14 Види још
15 Галерија слика Суботице
16 Спољашње везе
- 16.1 Медији

[уреди] Називи

Постоји око две стотине различитих имена за град Суботицу кроз историју. Ово је због тога што је град угостио много различитих људи од средњег века. Сви они су писали о Суботици, називали је на својим језицима, али, у највећем случају, нису поправљали изговоре све до модерног доба.

Најраније записано име је Zabatka из 1391. године. Ово је једна од варијанти тренутног назива града на мађарском језику Szabadka. Мађарски назив града састоји се од придева Szabad, који значи „слободан“, и суфикса -ka који је нежан деминутив. Најраније име Суботице, међутим, значи нешто као „мало“ или „драго“ „слободно место“.

Српски назив града Суботица потиче од речи дана у недељи „субота“ и први пут се поjављује 1653. године. Пошто име потиче од речи за дан у недељи, субота цело значење имена града би било нешто као „мала субота“

Суботица има различите називе на званичним језицима у Војводини: Szabadka (мађарски), Subotica (хрватски), Maria-Theresiopel или Theresiopel (немачки), Subotica (словачки), Суботица (русински), Subotica или Subotiţa (румунски).

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Суботице.

Најстарији археолошки налази на широј територији Суботице потичу са обале језера Лудаш, још из периода последњег леденог доба. Међутим у непосредној близини града постоје налазишта и из периода неолита, бакарног и бронзаног доба. Известан број налаза говори и о присуству Скита, Дачана, Гота, Хуна и Авара на овим просторима. У времену када се мађарска племена насељавају на територију Карпатског басена, затичу на овим просторима словенске народне групе.

[уреди] Средњи век и Османлијско царство

Суботица се у писаним документима први пут помиње 7. маја 1391, али сигурно је да је место старије. Утврђено је да су људи на овом простору живели још пре три хиљаде година. Судбину овог места битно је одређивао положај на путу између Европе и Азије, а историјски на граници две сукобљене силе - Угарске и Турске.

У честим и великим сеобама у ову војну крајину дошли су многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци... Често су се мењали господари а и име града. Од првог - Zabatka 1391 - промењено је више од 200 назива, али су најкарактеристичнија имена Szent-Maria, Maria-Theresiopolis, Maria Theresiastadt, Szabadka и Суботица.

Изграђена на ветрометини, на раскрсници путева, овај је град вечито био место бурних историјских догађаја. Зато је ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега овде 1470. подигао тврђаву, али ни она није успела да одоли људима и времену. Од ње су до данас остали трагови на унутрашњем зиду торња Фрањевачке цркве.

Једна од бајковитих личности суботичке прошлости, Цар Јован Ненад, јавио се у историји после пораза мађарске војске од Турака на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Бачке и ту основао своју кратковеку словенску државу, која је поред Бачке укључивала северни Банат и мали део Срема. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који је 1941. срушио окупатор, а обновљен је и поново постављен 1991.

Турци су Суботицу заузели 1542. године и владали њоме до 1686. Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном коморском вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња. За одану службу суботичких граничара хабсбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици пет хиљада златника и платили откуп 166.666 форинти. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име - Maria-Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.

[уреди] Рат за независност и револуција

У време Војводства Србије и Тамишког Баната, између 1849. и 1860. године, у строго централизованом систему, пажња се ипак посвећивала и култури. Овде је 1853. изграђено позориште и многе квартовске школе. После нагодбе 1867, све до 1914. године, у Суботици се убрзано развија грађанско друштво, а значајан је и развој самог града.

Крајем Првог светског рата српске и француске јединице ушле су у Суботицу 13. новембра 1918. На великој народној скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918. проглашено је уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом, док је коначна граница нове државе утврђена у Тријанону 4. јуна 1920. Једна од централних личности овог значајног догађаја био је Блашко Рајић, жупник из Суботице.

Почетком Другог светског рата, 12. априла 1941, Суботицу су окупирали мађарски фашисти, а ослободили су је 10. октобра 1944 Суботички партизански одред и јединице Црвене армије. У завршним борбама на железничкој станици погинуо је командант Одреда, Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици.

[уреди] Модерно доба

Центар Суботице почетком 20. века

Суботица се у модеран средњоевропски град развијала крајем XIX и почетком XX века. За непуне две деценије, једне у XIX и једне у XX веку град је доживео изузетан урбани, индустријски, градитељски и културни процват. Бржи развој заната, индустрије и трговине подстакнут је још 1869. доласком првог воза а убрзан узградњом електричне централе 1896. и трамвајским саобраћајем 1897. Зачетке данашње модерне индустрије налазимо крајем прошлог века: предузеће за извоз меса "Хартман и Конен" с првом хладњачом у земљи, прву суботичку фабрику сумпорне киселине и вештачког ђубрива "Клотилд" основану 1904, браћа Руф су 1917 почели производњу бонбона, индустрија електричних мотора "Север" основана је 1923.

Прва средња школа, претеча гимназије, отворена је у Суботици 1747, музичка школа 1868, дом за старе 1766, Палић постаје лечилиште 1845, прва штампарија основана је 1844, прве новине изашле су 1848, прву биоскопску представу приказао је овде Анђело Бјанки из Печуја 1899, а Александар Лифка отворио је први стални биоскоп 1919. Ђуро Стантић освојио је прву олимпијску медаљу у Атини 1896, а Иван Сарић полетео је авионом сопствене конструкције 1910.

[уреди] Географија

[уреди] Географски положај

Северно од града се налази пешчара са плодним воћњацима и виноградима на јужним деловима, а на плодној земљи црници се развија пољопривреда.

То је град смештен у срцу Панонске низије који има дугу традицију и богато културно наслеђе. Општина, која обухвата град и 18 приградских насеља, простире се на површини од 1.008 квадратних километара.

Суботица је, захваљући свом географском положају и марљивим житељима, током времена постала најзначајнији административно-управни, индустријски, трговачки, саобраћајни и културни центар у северној Бачкој, а оближње Палићко језеро је чини и туристичко-рекреативним центром ширег подручја.

[уреди] Околна места

Мапа Суботичке општине са насељеним местима

Општина Суботица сем града Суботице, и Палића садржи још 17 села. Та села су:

Бајмок	Бачки Виногради	Бачко Душаново
Биково	Вишњевац	Горњи Таванкут
Доњи Таванкут	Ђурђин	Келебија
Љутово	Мала Босна	Мишићево
Нови Жедник	Стари Жедник	Хајдуково
Чантавир	Шупљак

[уреди] Демографија

Етничке групе 2002.

Мађари			38.5%
Срби			24.1%
Хрвати			11%
Буњевци			11%
Југословени			6%
Роми			2%
Црногорци			1%
остали			6.4%

Језици 2002.

Српски и Хрватски			52%
Мађарски			39%
Ромски			2%
остали			7%

Религија:

[уреди] Демографска историја

Пре отоманских освајања у 16. веку, у граду су живели већином Мађари, док су током Отоманске владавије (16.-17 век) живели углавном Срби. Између краја 17. века и друге половине 19. века, у Суботици су живели углавном Буњевци.

Занимљиво је напоменути демографску слику Суботице из 1868. године (према Буњевачком календару за поменуту годину):

Буњевци = 50.000
Мађари = 6.000
Срби = 3.500
Јевреји = 1.300
Остали (укључујући Дунавке Швабе, Немце, итд.)

На крају 19. века, и у првим деценијама 20. века, резултати пописа показују да су говорници мађарског језика били бројнији него говорници буњевачког језика. Ипак, нема информација ко је од њих био бројнији у то време. Како сматрају многи историчари, према попису становништва одржаном у Краљевини Мађарској током овог времена се сматра прилично нетачан, због тога што се попис није вршио по етничком саставу или матерњем језику, него по "најчешће употребљаваном језику", према томе, резултати пописа претерују у броју становника који говоре мађарски, пошто је ово био званични језик у то доба, и многи којима мађарски није био матерњи су га говорили у свакодневној комуникацији. Политика Мађаризације (Хунгаризације) Мађарске владе је такође имала велики утицај, због тога што је велики број Буњеваца био мађаризован, такоређи, њихов матерњи језик (јужнословенски) је био замењен мађарским језиком.

Лингвистички попис Суботице према подацима из 1890:

Мађарски језик = 38.327
Језик Раца = 31.824 (укључујући српски, буњевачки и шокачки)
Немачки језик = 1.898
Остали

Према званичном попису 1910, линвистички састав је изгледао овако: 94.610 становника је подељено по најчешћем причаном језику:

Мађарски = 55.587
Буњевачки = 33.247
Српски = 3.514
Немачки = 1.913
Словачки = 100
Влашки (Румунски) = 60
Хрватски = 39
Остали

Година	Становника
1850.	48.126
1869.	57.556
1880.	62.556
1890.	74.250
1900.	82.835
1910.	93.232
1921.	90.961
1931.	100.058
1948.	63.079
1953.	66.091
1961.	75.036
1971.	88.813
1981.	100.516
1991.	100.386
2002.	99.981

Према попису становништва из Краљевине Југославије које је одржаном измењу два светска рата говори да су у највећем броју били Буњевци. Југословенским историчарима, оспоравају ванлидност резултата пописа становништва који је одржан у Краљевини Мађарској, и тврде да су и током овог периода највећи број становника били Буњевци, који су се изјашњавали да најчешће говоре мађарски језик у свакодневној комуникацији. Мађарски историчари тврде да је попис одржан 1932. тачнији него попис одржан одмах након формирања Југславије (1919, 1921), који показује изуетно ниске бројке за Мађаре, јер, према њима нова југословенска власт имала полиричке разлоге да умањују део мађарске популације.

Етнички састав Суботице према попису 1919. :

Буњевци = 65.135
Мађари = 19.870
Срби = 8.737
Немци (Дунавске Швабе) = 4.251
Јевреји = 3.293

Лингвистички сасав Суботице преме попису 1921. :

Српски или Хрватски језик = 60,.700
Мађарски = 26.750
Немачки = 2.470

Лингвистички сасав Суботице преме попису 1931. :

Српски или Хрватски језик = 53.484
Мађарски = 41.401
Немачки = 2.865

Мађарски попис становништва Суботице из 1941. (са којим се не слажу многи историчари), показује да 59,9% становништва говори мађарским језиком, тј. да је број становника који говори мађарски порастао за око 20.000 (од 41.401 (или 41,4%) у 1931. на 61.581 (или 59,9%) у 1941). Нардни попис урађен у СФРЈ пописује етнички састав становништва, и према попису 1953. Мађара има 32.194 или 50.6%. Тада, Буњевци нису смели да изразе своју националну опредељеност, тако да су они који сусе изјаснили као Буњевци били сврстани у хрвате. Следећи попис такође говори да су Мађари највећа етничка група у граду, али да је њихово учешће опало: 48,5% у 1971, 43,8% у 1981, 39,6% у 1991, и 35,

Интересантно је напоменути да је према попису 1850. имала 48.126 становника. Пре Првог светског рата овај број је скоро достигао цифру од 100.000. Када је Суботица постала део Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у 1920, била је трећи највећи град ново-формиране државе, одмах иза Београда и Загреба. Касније су је претекли многи други градови из региона. Из пописа 2002, се јасно види да је Суботица постала највећи град ван Мађарске у ком су Мађари највећа етничка група.

[уреди] Религија

Суботица је центар Римокатоличке биоскупије у Бачком округу. Суботичка општина има највише католика у Србији. Близу 70% становништва су католици. Литургијски језици који се користе у католичким црквама су најчешће мађарски и хрватски. Постоји осам католичких цркви, Фрањевачки духовни центар, женска доминиканска заједница, и две групе августинских сестара. Суботичка бискупија је једина која има католичку средњу школу у Србији (Paulinum).

Међу осталим хришћанским заједницама, чланови Српеске Православне Цркве су најбројнији. Постоје две источко православне цркве у граду; две протестантске цркве, тачније лутеранска и калвинистичка.

Суботичка Јеврејска заједница је трећа по величини у Србији, после оних у Београду и Новом Саду. Запрепашћујуће пропорције и лепота Мађарског стила синагоге је наследство јеврејске заједнице која је накад бројала преко 6.000 чланова. Данас, је тај број опао на мање од 200 Јевреја који су остали у Суботици.

[уреди] Култура

[уреди] Приредбе сталног карактера

Значајније годишње манифестације у општини су: "Међународни сајам предузетништва", "Међународни филмски фестивал - Палић", "Међународни фестивал позоришта за децу Отон Томанић", "Летње позоришне вечери", "Дужијанца", "Бербански дани", "Уједињене Игре".

[уреди] Образовање

[уреди] Основне школе

ОШ Соња Маринковић	ОШ Иван Милутиновић	ОШ Матко Вуковић	ОШ Ђуро Салај
ОШ Сечењи Иштван	ОШ Иван Горан Ковачић	ОШ Ј.Ј.Змај	ОШ Кизур Иштван
ОШ Јован Микић	ОШ 10. октобар	ОШ Милош Црњански	ОШ Мајшански пут
ОШ Свети Сава

[уреди] Средње школе

Гимназија Светозар Марковић

Школски центар за слушно оштећена лица
ЕСШ Боса Миличевић
Медицинска средња школа
Музичка школа
ХТСШ Лаза Нешић
Техничка школа
Политехничка школа
Гимназија "Светозар Марковић" (Вебсајт)
Паулинум,
Филолошка гимназија Костолањи Дежо

[уреди] Више школе и факултети

Грађевински факултет (Вебсајт)
Економски факултет (Вебсајт)
Учитељски факултет
Виша техничка школа (Вебсајт)
Габор Денеш виша школа (Вебсајт)
Виша школа за образовање васпитача

[уреди] Градске четврти

Центар 1	Центар 3 (Токио)	Прозивка
Кер	Дудова шума (Радијалац)	Српски шор
Железничко насеље	Ново насеље	Зорка
Кертварош	Теслино насеље	Мали Бајмок
Гат	Граничар	Александрово

[уреди] Грађевине

Суботица се развила и изградила у модеран средњоевропски град крајем 19. и почетком 20. века. Тадашњи богати грађани-земљопоседници, индустријалци, занатлије и трговци дали су се у право надметање у изградњи свог града чак и са Будимпештом и другим метрополама овог дела Европе. Желећи да лепотом надмаше еклетику и постојећи конвенционални академизам, широм су отворили врата новој уметности и архитектури сецесије.

[уреди] Народно позориште

Зграда народног позоришта

Позориште са шест коринтских стубова изграђено је 1853. у класицистичком стилу, по пројекту Јаноша Скултетија. Прва позоришна представа одиграна је у Суботици 1747. у фрањевачкој граматикалној гимназији, а стално позориште отворено је у овој згради 1854.

[уреди] Градска кућа

Градска кућа

Градска кућа у Суботици је највећа а по многима и најлепша грађевина Суботице. Подигнута је за две године, од 1908. до 1910, али су врхунски мајстори оног времена још пуне две године украшавали њене ентеријере.

Подигнута је по пројекту Марцела Комора (1868-1944) и Дежеа Јакаба (1864-1932), будимпештанских архитеката, у тада врло модерном стилу – мађарској варијанти сецесије. Украшена је са безброј шара стилизованог цвета лале.

[уреди] Фонтане

Фонтана од керамике „Жолнаи“ је уз Градску кућу нови симбол Суботице, главно састајалиште и одмориште људима и голубовима, сваког лета оаза свежине, јер на главном градском тргу снижава температуру за неколико степени у току спарних дана.

Фонтана је израђена од керамике „Жолнаи“ из Печуја, 1985. године по пројекту Светислава Личине.

[уреди] Цркве

Катедрала св. Терезе Авилске - Грађена од 1773. до 1798. године.
Фрањевачка црква (Суботица) - Грађена од 1730. до 1736. године.
Српска православна црква Св. вазнесења Господњег - Грађена од 1723. и 1726. године.
Српска православна црква у Александрову - Изграђена 1818. године.
Синагога - Изграђена 1902. године.
Сенћанска црква Светог Ђурђа - Изграђена 1897. године.

[уреди] Спорт

ФК Спартак
ОК Спартак
КДТ Спартак
РК Раднички
ВК Спартак
Аеродром Суботица, спортски аеродром у Бикову.

[уреди] Градови побратими

Суботица се побратимила са следећим градовима:

Сегедин, Мађарска
Дунајска Стреда, Словачка
Оломоуц, Чешка Република
Одорхеју Секуеск, Румунија

[уреди] Партнерски градови

Суботица је партнерски град са следећим градовима

[уреди] Познате личности

Александар Лифка	Александра Ковач	Вилим Харангозо	Данило Киш
Ђула Мештер	Ђуро Стантић	Зоран Калинић	Иван Сарић
Јован Микић Спартак	Корнелије Ковач	Момир Петковић	Петер Леко
Рефик Мемишевић	Рита Кинка	Сретен Дамјановић	Тибор Секељ
Цар Јован Ненад

[уреди] Види још

[уреди] Галерија слика Суботице

Споменик Цара Јована Ненада	Детаљ са „плаве фонтане“	Градска библиотека	Градска кућа
Трг жртава фашизма	Суботичка „зелена фонтана“ (у позадини градска библиотека)	Споменик Ивану Сарићу	Синагога у Суботици