Заратустра
Из пројекта Википедија
Заратустра је име под којим Запад познаје пророка древне Персије Заратустру најчешће се говори да је живео око 600. пне., али докази из језика којим се служио су некада упућивали многе данашње научнике да перетпоставе да је живео око 1500. пне., што значи да је живео у доба кад је Персија израњала из каменог доба. То би га учинило првим великим пророком светских религија. Али, најновији докази готово сгурно говоре у прилог чињеници да је Заратустра живео негде између 670. и 580. пне.
По предању, Заратустрино родно место било је Рае, на северу Персије. Одатле је он путовао кроз различите делове Персије, да би се коначно населио у граду Балк, проповедајући Маздајасну под заштитом легендарног краља Виштаспа. Тамо је живео испосничким животом до доби од 77 година, када су туранске хорде оскрнавиле Храм Ватре где је Заратустра вршио своју божанску службу. Правоверни обожаваоци Заратустре верују да је овај свети пророк вршио чуда, од рођења па до смрти, и да је по томе раван свим осталим пророцима; на овако погрешном, детињастом гледишту да је извођење чуда "sine qua non" религије заснива се утемељење пророкове вере. Али, Заратустра за себе никада није рекао да је чудотворац.
Од Емпедокла и Платона, од којих је први сматран за ученика Мага а други за реинкарнацију Заратустре, "Велики Маг", у пуном смислу те речи, појављивао се на западњачкој позорници час слављен као једна од највећих светлости света, час као предак астролога или отац магије што је у нескладу са његовим одбацивањем мноштва магијских поступака, вештичарења и сујеверја. Збрка је настала услед поистовећивања великог Мудраца са сектом магова коју су Грци врло рано упознали.
Садржај |
[уреди] Време живота
Заратустра је био познат на западу пре Кришне, Буде и Конфучија. Грци су, као што смо видели, датирали живот пророков око 6000 година пне. што је бројка која потиче више из митологије неголи из историје. Баснословно грчко и римско датирање данас се више не држи, као ни локализовање места Заратустриног рођења у западној Персији. Ова хронологија потиче од тога што се Заратустра, будући сматран за оца халдејских умовања, није могао родити после њихових астрономских разматрања, исто онако као што су модерни историчари раније смештали писање Риг-веде у доба 4000 или 6000 година пре Христа. Маги су могли и намерно да одгурну пророково постојање дубље у прошлост онда кад су га усвојили, као што су у медији присвојили и домовину у којој се родио. Вавилонски историчар Берос (умро 320. пне.) разборитије је сместио његов живот 2000 година пне. док је у једној верзији превода Диогена Лаертија тај живот примакнут на шест векова пре Ксерксовог похода, тј. око 1082. пне. а по једном муслиманском предању Заратустра је био савременик Мојсијев (1400. пне. - 1300. пне.). Модерне тезе реконструисале су вероватнију хронологију водећи рачуна о физиологији језика гата и о упоредним индо-аријевским и протоиранским истраживањима. Данас се уопштено сматра, да је Заратустра живео у доба које је увелико претходило првим ахеменидским владарима, између X и VII века пре Христа, а прихватљиво је мишљење да је Заратустра живео од 650-575 године пне.
Кад је у питању Заратустра, чијом личношћу као да доминирају велики етички поступци и духовни узлети, још је важније открити мистичку психологију пророкову на основу успешних плодова његове етике, онако како је дефинисана у гатама, него насликати историјску слику једног живота који је, поред 77 година живљења колико предање даје Заратустри, од Грка био потиснут у прошлост 6000. година пре Платона, и који је захваљујући свом немерљивом угледу, у Вавилонији и Сирији био прихваћен као живот неког њиховог држављанина. Једноставност коју гате откривају о своме творцу није могла а да не изазове необичан утисак који наводи људе на помисао да људи, на крају, више воле маштарију од истине. Колико би пророк могао жалити што његова порука није била сасвим спроведена у пракси и што за више од 2500 година није успела да уроди истинским преображењем човечанства, које би било једнако опсени којом смо га унакарадили, пре него што латински свет није од њега направио оца свих јеретика! Супротно нашем добу у којом се жуди за публицитетом, Заратустрина личност је морала да се расплине иза његове поруке, и за нашу сврху, сме се схватати само у својој унутрашњој истини, нпр. тамо где су његова дела у свему била усаглашена с његовим речима и његовим мислима. Супротно, такође, култу јунака које историја накнадно оплемењује, Заратустрин живот био је најпре оплемењен, а тек потом хероизован услед охолости Мага који су га присвојили због славе коју нису хтели да испусте из руку. За разлику од тога, култ хероја, чији се цели живот учвршћује само у делић историје коју су они обележили својим преувеличаним делима, добрим или лошим, састоји се од накнадног оплемењивања особа психолошки доступних свима. Најочитији пример је Александар Македонски који је још за живота стекао право на квалификатив "бог", а због сасвим земаљских разлога увећаних размерама његових злочина. Персијски пророк, који је зачудо, измакао свакој идолатрији, и поред тога што је у парсијским срединама предмет једног малог домаћег култа, више се дакле, није појављивао, осим у гатама, и у позадини, иза свог учења. То је тачно оно што је и желео, баш као Буда и Исус, чији дивинизовани лични култ и иконографија надмашују поруку, и то толико да она пада у заборав.
Следбеници Заратустрине религије верују да је њиховог пророка одабрао Бог да би примио његово јединствено откровење. То је садржај седамнаест хвалоспева, gatha. Најзначајније обележје Заратустриног учења његово истицање вере појединаца, надахнуто његовим уверењем да га је Бог позвао и лично му се показао. Сви мушкарци и жене, (у Заратустриној религији оба пола имају исте дужности) имају личну одговорност да изаберу између добра и зла. Људима ће бити суђено на другом свету на основу њихове слободне воље у одабирању. Они чије добре мисли, речи и дела надјачају зло, иду у небо без обзира на њихов друштвени положај. Они чије зле мисли, речи и дела надјачају добро, иду у пакао, опет без обзира на њихив друштвени положај. Та је морална демократија вређала свештенике и владаре који су рај сматрали својим искључивим правом. Заратустра је учио да је Бог искључиви Добар Створитељ свих ствари, Сунца, Месеца и звезда, духовног и материјалног света, човека и звери. Мудри господин (Ahuramazda) je добростиви владар, пријатељ не само Заратустре, већ и свих људи. Он ни на који начин није одговоран за зло на свету, зло долази од разорног духа (Angra Mainyu), чија је нарав дивља и разорна. Он је створио демоне, он влада паклом и од почетка се супроставља Богу. У Заратустриној религији свет је бојно поље на којем се боре силе добра и зла.
Бог је створио свет и човека да му помогну у тој борби. Створио је и божанска бића. Најистакнутија међу њима су Бесмртне врлине (Amaša spanta), синови и кћери бога, који на неки начин личе хришћанским арханђелима. Као и код индоиранских богова и ту постоји значајна апстрактна димензија њихове природе, што нам показују и њихова имена: Добра мисао (Vohu-mano), Праведност (Aša), Побожност (Armaiti), Власт (Кшатра), Целовитост и Бесмртност (Harvatat i Amurtat). Оне нису само божанска бића, већ су и узори којима би сви крепосни људи требало да теже. Према томе имајући добру намеру, оданим животом и праведношћу, човек учествује у божјој власти и задобија целовитост и бесмртност. Веровало се да свака од бесмртних врлина штити и да је приказана једном од шест дела која заједно чине добро дело Бога: стока, ватра, земља, метал, вода и биљке. У важним обредима присутан је представник сваког појединог божјег дела а тиме и бесмртне врлине, тако да су симболички приказани и земаљски и небески свет. Седмо је дело сам човек, представник Бога, а присутан је у обреду у особи свештеника. Заратустра је учио да је свет у бити добар, али је сада покварен нападима зла. Очекивао је дан када ће борба против зла достићи свој врхунац, када ће добро победити а свет се вратити у стање савршенства, које му је Створитељ даровао. На крају ће мртви устати и биће им суђено. Зли ће отићи у пакао, а крепосни ће с Богом вечно живети у савршенству.
[уреди] Натчовек Заратустра
Легенде о Заратустрином животу су настале веома рано и које су, као и веде, задржане у усменом предању, коначно је тек у XIII. веку пне., дакле много векова касније, поново окупио један песник из Раге, светога града зороастризма, у делу званом Заратушт-Нама. У покушају да реконструишемо Заратустрину биографију те нас приче занимају само онолико колико су у складу са закључцима модерне науке. Прилично је невероватно то што између фантастичне митологије коју су једни накалемили на Заратустру, и хоринзоталног рационализма натчовека, насталог захваљујући незаменљивој имагинацији Ничеа, нико није ни помислио да реконструише истинску мистичну личност једног пророка коме су, међутим филозофска апстракција и сасвим духовни култ онемогућили сваки уступак религијском материјализму који је он, баш напротив, и хтео да протера с метафизичког неба душе. Верујем да је колико нужно толико и потребно да се покуша са реконструкцијом стварне психологије једног таквог истинског мистика какав је био Заратустра. То доказује прожетост метафизиком, чији отисак носи сваки стих гата, и његова психолошка чистота и надахнутост што је стремила увис, које нису могле да трпе ни вештачку екстазу шаманизма ни мучну гротескност умилостивљујућих обреда маздаизма-митраизма које су свештеници наиме очајнички спроводили у народној религији Персије.
У Заратушт-нами се износи да је пре доласка Заратустре, на земљи владало безакоње и да су народи пали под власт Ахримана. Тада је, говори се, милостиви Бог одлучио да створи људима вођу. Заратустра би могао бити трећи од пет синова Дугхдхове која је, изгледа зрачила светлошћу за време зачећа, и Пурушаспа, побожног и писменог човека чије име значи "власник пегавих коња", а који је потицао из једног старог аријевског рода повезаног са кавијима тог дела источне Персије. Његово име, Заратустра, значило би према различитим преводиоцима, "човек са старим камилама", "човек са жутим камилама" или пак "водич камила". Његово породично име, Спитама, које се продужава и у имену његовог ученика и братића Мајдиоимахе Спитаме, означава угледну и седелачку аријевску породицу чији је велики предак био извесни Хаекатаспа, чије име значи "перач коња". Ова упућивања на коње и камиле указују на номадско порекло Заратустриног племена, које је несумњиво прихватило седелачки начин живота и који су били међу првим кавијима у источној Персији. Дакле, овде се снажно осећа да Заратустрина средина у коју нас гате уводе, нема у себи ничег митског. То је поуздано разборита средина, пријатне простоте и памети. По зороастерском предању, Заратустра је био једино људско биће које се смејало при доласку на свет што говори о оптимизму његовог учења. Из светих списа такође сазнајемо да је његов мозак емитовао тако снажне таласе да су одгуривали руку која би се полагала на његово чело. То је знамење велике мудрости којим се алудира на ране екстазе Заратустрине.
Још као дете Заратустра је видео како се против њега диже једна секта карапана: секта окорелих месождера и приноситеља говеда на жртву. Исто онако као што су стари аријевски номади, прешавши на седелачки живот, стекли нову психологију, супротну од неукротивих номада, тако је и ратарска екологија дубоко изменила чак и исхрану родова везаних уз наводњаване усева. Ова је мало-помало постајала мање месна, покаткад бивала претежно вегетаријанска, док су се Скито-Туранци хранили готово искључиво сировим месом. Син Спитама, веома рано осетљив за бол животиња, који је врло брзо дотерао дотле да не раздваја дубоке узроке порекла сваке патње, хтео је да буде заштитник животиња и ужасавао се због дивљаштва већине људских бића према њима. Секте и карапани задржали су степске обичаје, крвавост аријевских обреда, а и даље су их штитили велики број кавија. Избегавајући замке које су му постављали његови противници, жељни да га снађе смрт под копитима воловског крда, Заратустра се повукао из света у једну пећину на једном брду, зазивајући мудрост која свезнајућем Господу није могла недостајати. Ту је водио исцрпне и дуготрајне разговоре са Ахура Маздом, сазнајући од њега важне ствари о стварању света и духовности уопште. Утврђујући божанско порекло свега што је добро, пророк увиђа различитост извора добра и зла. Откривајући етичку сврху која се крије иза стварања, Заратустра објављује: "Мазда може да изведе врховни обрачун свега што чине и што ће чинити демони и људи; он је неприкосновени пресудитељ; чинећи дакле, онако како он жели...јер за човека чији је живот правичан, нема смрти...она је само за неваљалце". Устајући на крају, против зла које човек додаје стварању својим неразумним делима спрам животиња, он проглашава: "Мазда проклиње оне који драге воље кољу животиње и оне који више воле сребро од правичности, који теже власти да би чинили зло..."
Као и Буда и Исус, тако је и Заратустра вероватно упознао страхоте демонског искушавања. Оно се, несумњиво, његовом духу приказало у виду избора, тог поступка савести за који ће увидети да је трајан у свакој здравој души. У неколико оштрих реченица саопштава пророк својим ученицима шта очекује од човека светлости. "Најбоље од свих добрих дела, вели он, јесте, спрам неба, обожавати Господа, а спрам земље, добро поступати са стоком... Побожни човек је здрав; умом, речима, делом, савешћу, он увећава правду... "Ево неколико сажетих порука онога ко је, седам или осам векова пре Исуса Христа, окупљао све људе који су се препознавали као синови Бога, не по надуваној уображености него по вољи да на овоме свету, за свог живота, отелове мало божанске светлости, и то са својим добрим мислима, добрим речима и добрим делима, јединој дисциплини која може да допринесе истинском преображају света.
Ако у почетку и није био свештеник, Заратустра је по породичном пореклу припадао свештеничкој касти, према тројној подели индо-иранског друштва. Схватамо да његове идеје врло рано нису могле да се уклопе у обичаје маздаистичког свештенства. Својим проповедима Заратустра се појавио као страствени противник традиционалне аријевске религије. Заратустра је дакле, почео да проповеда услед једног негостољубивог света. Услед страховите суше која је харала неколико деценија пре његовог рођења стока се разбежала из најпогођенијих области, али, упркос томе, маздаистички и Митрини свештеници одбили су да смање своја захтевна приношења жртви, те су подстицали кавије да од сељака одузимају оно мало говеда која су им била преостала. Свештенство није намеравало да се лиши користи коју је извлачило из клања неопходног за паљенице. У таквим околностима Заратустра је рано схватио да се интензификација наводњаваних усева и распростирање по висинским пашњацима намећу као једини начини којима би се могле задржати беда и глад које су одасвуд претиле. Проповедајући заштиту говеда, од великог вола до мале телади, пророк је бранио права сточара и сељака, који су били непрестана жртва пљачки степских номада или подјарених банди које су величали карапани и Митрини свештеници. Заратустра је упућивао жестоке погрде свим демонским људима (даевама), услед чијих уништавања канала за наводњавање и усева поља остају необрађена. Оптужује кавије и карапане због тога што варају народ и наводе га на криви пут веровања у узалудне умилостивљујуће жртве. Као што ће касније други један пророк бацити анатему на фасисеје и јудејске писаре, тако Заратустра предвиђа казну коју ови ортаци лажи навлаче на себе: "Приноситељима жртава који се не покоравају правилима сточарства, због патње које наносе волу, откриј, о Мазда, казну која ће их докрајчити, због њихових дела и њихових одлука у боравишту Зла!... Пошто се не преобраћују, глуви и слепи биће уништени, а такође и они који, имајући пуну власт, никако не дају живот..."(Јасна 32.15).
[уреди] Реформатор
У том трену Реформатор је могао изгледати само као кварилац весеља. Као и толики други, касније, који су сматрани безбожницима зато што је њихова моралност устала против постојеће религије, тако је и овај млади мистик занесен етиком говорио језиком сувише оплемењеним да би га материјалистички настројени свештеници могли разумети. Његова дематеријализација религије, која је као ништавне збрисала традиционалне обреде у корист једног јединог питања више савести, могла је бити схваћена само као превратништво. Свештеници су наваљивали на једног локалног владара, кавија Акхтију, да баци Заратустру у затвор, а пошто то нису успели, најурили су га из земље. Нашао се тад без подршке, без пријатеља, одбачен чак и од својих родитеља. И он је, као и толико других пророка, лутао пустињом сам, и нико није хтео да му помогне. На његовом путу према планинама Памира био је пресретан и излаган насиљу при проласку црних коњаника Карапана. Сваки су му пут ти Карапани претили смрћу настави ли да на све стране оптужује њихова дела као демонска. По предању, што је даље одмицао, земља као да се препорађала под његовим ногама, сунце је будило небројене цветове, а цела планина је певала због његовог доласка. Ипак у даљини, у долини коју је напустио, кави његовог села и карапани радовали су се због његовог одласка. Још од како је био сасвим мали ни његови родитељи нису разумели зашто је одбијао свако месо и задовољавао се белим мрсом, сиревима, воћем и поврћем.
[уреди] Младалачке екстазе Заратустре
Као дете, Заратустра је помно одлазио на течајеве маздаистичког богослужења и у почетку су свештеници били задивљени његовим сјајним напредовањем. Но ипак, стално медитирајући на планинском путу, пророк се јасно сећао својих првих младалачких екстаза. Били су то тако фантастични и лични доживљаји коначне стварности да се Заратустра два-три пута поверио онима који су му били блиски, а ови су поверовали да је болестан или луд. Мобед задужен за његово поучавање сматрао је за светогрђе свако право на екстазу, осим екстаза насталих услед леваница бога-биљке Хаоме. Успомена на ова младалачка Заратустрина усхићења, биће дакле тим више присутна, што су та усхићења убудуће остајала његова тајна. Сваки пут најпре је осећао неку врсту пријатног затајивања свести, за чим је следио осећај вртоглавог падања кроз време. Падајући у дубине чудесно далеке прошлости, чинило му се да му се на неки сасвим нов начин растапа цело биће, да се шири све док не обујми не само свемир, него и друге свемире који се одвијају у другим временско-просторним сферама. Тако је учествовао у некој врсти двојаког унутрашњег кретања, више квалитативног него хронолошког, уз учешће огромног полета према једном постанку тако обухватном, да му се чинило да упоредо обухвата и врвљење других космичких постанака. Потом је долазио себи. Овај његов случај није ништа непознато савременој науци, јер, изгледа, кроз сличне доживљаје током дубоке медитације пролазе и тибетанске ламе и Индијски јогији.
Када је дошао свести, његовом духу се наметала визија како надлеће човечанство захваљујући духовним силама које ће касније назвати "анђелима", а којима управљају чудесне божанске битности (ентитети), од којих свака одговара једној области којом као да влада од доба краљевства веома мудрог Ахура Мазде. Њих ће Заратустра дефинисати у седам израза Господа, од којих је први Мудрост(Мазда); други је Добра Мисао, Воху Манах; трећи Аша Вашиста, Правични поредак; четврти Кхшатра, Божје Краљевство; пети, Армаити, Побожност; шести Хаурватат, Здравље; и на крају седми Амеретат, Бесмртност.Ово су све божанске врлине под којима се Бог може опазити у "теофанијама", или изразима у свету. Бар је тако он, Заратустра, преписао своје продорно и непосредно поимање божанских врлина, употребљавајући имена која су припадала маздаистичкој теологији. Пре њега, Аша је био огњени атрибут Варуне, Кхшатра је владао металима, што је била замена за ратничку функцију Индре, Армаити је, са Сарасвати, била речна богиња хранитељка земље, док су Хаурватат и Амеретат мало-помало стицали предност над индо-иранским боговима близанцима Насатијама, који су владали водама и биљкама и за које се, у сувој и неплодној природној средини тих крајева, сматрало да одагнавају болест и смрт. Тако је нереформисани маздаизам наставио да се на натуралистички начин служи божанствима чија је имена Заратустра преузео да би означио велике апстрактне битности свог система. Света ватра, пред којом је некад рецитовао дугачке маздаистичке молитве, омогућила му је да схвати фрагментарни аспект првобитне Ватре, која је почетак светлости сунца и звезда. Али од воња масноће која је горела за време обреда припадала му је мука пре него што би успео да доспе до истинске медитације. Тек далеко од сваке церемоније схватио је значај те ватре која је имала толику привлачност за људе од како су научили да се њоме служе. Као почетак и крај сваког животног стварања, као извор светлости и топлоте, као симбол страшног прочишћења, ватру је Заратустра задржао да би изразио моћ и чистоту Бога.
Предања се не слажу у томе колико је година Заратустра, повукавши се од света, проборавио на планини. Али време и није толико важно пошто је он тамо живео ван времена и далеко од проблема света, како би их боље разумео и боље поучио људе да их савладају. После неколико година, Заратустра је одлучио да се обрати Кавију који је у том крају био најчувенији по мудрости. Зато се обратио Виштаспу, ког је изгледа, добро познавао и који је морао владати у Бактрији, дакле недалеко од области Самарканда у коју можемо сместити род Спитамида, где је пророк живео пре бекства. Да би стигао до честитог владара он је затражио посредовање Фрашаоштре, чијом се кћери и оженио. Фрашаоштра је брат Јамаспа, мудрог Виштасповог министра, који је успео да убеди владара да прими и подржи пророка. Фрашаоштра је био први поборник Заратустрин, после пророковог братанца Мајдиоимахе. По зороастријском предању, пророк је успео да убеди Кавија да му пружи подршку тако што је на његовом двору извео неколико чуда. Такође је на кавијевом двору Заратустра изгледа образовао једну групу ученика које је назвао "Сиромасима", који су живели смерно и свуда ишли у четама проповедајући Заратустрино учење. Изгледа да су Заратустрини ученици кружили наоружани, или се бар такав закључак изводи из Авесте, јер је на тај начин пророк упозоравао своје поборнике на њихове противнике. Овде се мора нагласити да ово није никакав агресивни аспект зороастријског учења, већ само један логичан поступак за то време, у амбијенту опште анархије тадашњег друштва коју је увећавало привредно пропадање настало услед суше која је тада владала. Без ових мера предострожности, Заратустрини ученици би вероватно врло брзо били поубијани, чак и пре но што би стигли да започну било какву проповед.
Тананим спојем трансисторијске визије, дубоке осећајности за живот и ретке мистичке веродостојности, Заратустра је извео корениту револуцију религијског мишљења, а словом аријевског политеизма послужио се само као оријентиром у апстрактној области у коју ће убудуће водити верника. Да би се оценио значај те духовне револуције, треба проучити дух који је пророк увео у стару маздаистичку шему, којом се послужио да би га други разумели, неголи да, као што се то често ради, утврђујемо да је, употребљавајући већ од раније постојећих имена, само изменио њихово значење у корист нове теологије.
